ИМА БОГА

Драган Бабовић, КМФ

После веома успешне изложбе мог пријатеља фотографа под називом „Има Бога“ у престижној галерији у центру града, седимо у оближњем кафићу да средимо утиске.

– Честитам још једном, рекох, свака фотографија ти је мало ремек дело. Ухватио си свако догађање баш у правом тренутку. Главна фигура човека је на правом месту, добро издвојена светлошћу и величином од позадине, увек у складном односу према околини и другим фигурама, у чему се крију разна значења. Посебно ми се допадају сенке, понегде и сумаглица, које целом призору дају допунску атмосферу. Свака снимљена сцена је права реткост. Твоје композиције су пример за угед у погледу распореда свих важних ликовних елемената као што су облик, боја, светло-тамно и унутрашњи израз. Притом све фотографије чине вредну целовиту збирку. Међутим, извини што те ово питам – нисам приметио да иједна фотографија има везе са црквом, теологијом или религијом. Нисам схватио зашто си изложбу тако насловио?

– Нисам само ја за заслужан за настанак тих фотографија, рече мој пријатељ фотограф, иза кога је стајала готово четрдесетогодишња каријера.

– Како ниси само ти, упитах?

– Па када саберем и одузмем све што сам радио и како сам радио, закључио сам да је срећа пресудна. Као да је Бог умешао своје прсте.

– Не знам те као неког претерано великог верника, рекох.

– Целога живота сам мислио да је довољно да се човек труди, да учи, да напредује, да се усавршава, па да његов дар за фотографију да одређене резултате. Међутим, признаћу ти, ма колико то било тачно, без неке додатне силе, коју не могу речима објаснити, осим срећном околношћу или Божјом помоћи, никада не бих успео да добијем жељени снимак.

– Извини, рекох, молим те објасни ми то, ниси ми потпуно јасан.

– У последњих десетак година сам поред фотографија које сам успео да снимим баш онако како сам желео у тренутку снимања, почео да стављам наслов ИМА БОГА. А зашто? Зато што сам пре него што сам их снимио помислио „Ако има Бога, сцена коју сам предвидео ће се догодити и ништа ми се неће наћи на путу до реализације снимка“. И заиста, то је почело да ми се редовно догађа, као да Бог испуњава моје жеље.

– Не могу да верујем шта причаш?

– Веруј ми. Колико сам само добрих сцена изгубио када сам имао најјачу жељу да то снимим. Очигледно да ми те сцене нису биле суђене и да не зависи све увек само од мене. На пример, угледам бициклисту који путује са својом дугом сенком на асфалту и ја га припремљен чекам да изађе на чистину, кад се баш у том тренутку, испред њега из небуха створе атуомобили, аутобуси и триста других чуда који га заклоне и мени пропадне добра прилика. Нежељени предмети као да се на силу гурају у кадар који сам хтео да снимим и такви снимци постају потпуно неупотребљиви.

– И мени се то хиљаду пута догађало, али ја сам стрпљив и онда чекам да се сцена понови.

– Ех, рече, видео си моју изложбу и све те сцене. Све су непоновљиве. Оне се догађају само једном. То их и чини вредним. О томе ти причам.

– Признајем да је нама који снимамо сцене стварног живота, увек ван студија и без икаквог намештања, срећа и те како потребна, рекох.

– Тако је. Ми смо фотографи живота, који не режирамо сцене, већ их ловимо и хватамо њихов непоновљив тренутак. Ја сам приметио одређену законитост у дешавању, настави фотограф. Кад год посумњам да ћу успешно снимити неку сцену, обавезно се ситуација тако искомпликује да останем без жељеног снимка. А када сам опуштен и када кажем себи, ма нема везе, шта буде биће, све протекне како треба. Тако су настали сви моји снимци које називам „Има Бога“.

– Са тим се у потпуности слажем, рекох.

– Извини, рече фотограф. Када ово говорим, не желим да повредим неког верника. Ни сам не знам коначни одговор, да ли су снимци који ми успевају, као и они који из неког недокучивог разлога никада не успевају, дело мога труда или дело Божјег наума.

Док смо испијали последње гутљаје кафе он додаде питање које је било нека врста „шлага на торти“:

– Нађи ми, молим те, лице које зна тачан, искуствено, животно и научно проверљив одговор.

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)