СЛИКА КАО ПОКЛОН

ФОТОГЕНИЈА (приче о животу, фотографији и фотографима)

Драган Бабовић, КМФ

Била два кума која су, свако за себе, држали да су уметници, један сликар, други фотограф. Када се женио фотограф, сликар поклони младенцима једну своју урамљену слику.

– Какав је ово кич, благи Боже, ко је ово сликао, упита супруга, после два дана, када су отварали поклоне.

– Мој кум, рече фотограф.

– Па шта ћемо с тим?

– Како шта, рече готово увредљиво супруг, па то је дело нашег кума. Морамо да ставимо слику на најистакнутије место дневне собе.

Тако и би.

Стајала је слика тако ту изнад троседа неколико година. Ипак, да им не би била у сталном видокругу ставили су комоду са телевизором на супротан зид.

Сликар је често долазио у посету. Како је био женскарош, а притом и разведен, стално је долазио са неком другом девојком или женом, па би се ту хвалио и својом сликом, за коју нико није смео да му каже да је кич.

Домаћини су, пак имали и друге пријатеље, који су их често посећивали, али се нико није усуђивао да им каже да скину ту сладуњаву слику са зида. Може се рећи да је млади брачни пар, због ње губио стечен углед. Пријатељи су их, наиме, држали за људе од укуса, а сада су их гледали са сажаљењем, јер су мислили да је та велика слика њихов коначни избор. Јер, ако није, зашто би је онда толико упорно држали на зиду?

Једнога дана, сликар је објавио да се венчава. Нашао је жену свог живота. Биће то у наредну суботу.

Фотограф и његова супруга видеше то као прилику да, на неки начин, врате мило за драго свом куму. Поклониће му једну урамљену фотографију – пандан оном кичу који им је овај утрапио и због кога су годинама трпели.

Имали су за то непуних недељу дана. Почели су одмах са прегледом свих фотографија које су држали у рачунару. Међутим, нико није очекивао да то неће бити нимало лако. Чак, шта више, испоставило се да је то био веома тежак задатак. Па њима су се свиђале баш све фотографије. Готово да није било једне која би на било који начин у себи садржала и трунку кича.

Дан венчања се тако брзо приближавао, а они нису могли да нађу ни једну једину фотографију која би парирала њиховом свадбеном поклону. А онда је жени пала спасоносна идеја.

– Слушај, ако он сам не види да је његова слика кич, а његов рад се са твојим коси баш у свему, то значи да се и њему твоје фотографије не допадају, па ако му поклонимо било коју, он ће њу доживљавати исто ми његову слику, рече супруга.

Фотографу се ово учини логично, па тако и поступише.

Када су месец дана после свадбе отишли код сликара на вечеру, кумови приметише да овај није ставио њихов фотографски дар на зид. Док су домаћини били окупирани припремом јела, они се погледаше и климнуше главом. Осетили су велико олакшање. Чим се врате кући, скинуће ону ругобу са зида, а ако се кум буде бунио, рећи ће му да су то учинили зато што он није ставио њихову фотографију на свој зид.

Тек тада, први пут у свом животу, фотограф помисли, онако, само за себе, колико је ризично другима поклањати своје слике. Људи се толико разликују и без обзира шта причају, како се представљају, шта раде и шта су постигли у животу, слике на зиду њиховог стана много говоре о њима. Од тог дана је одлучио да своје фотографије не даје никоме ко то од њега није тражио.

________________________________________________________________________

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)

Show More
Back to top button
Close
Close