ФОТОГРАФИЈЕ НА ЗИДУ

ФОТОГЕНИЈА (приче о животу, фотографији и фотографима)

Сретох у суботу на Келенићевој пијаци колегу фотографа и он ме замоли да попијемо кафицу у кафани Каленић, каже, он части. Знали смо се површно са фото берзи, са бројних фото сафарија по Војводини и Србији, виђали смо се на многим изложбама у граду, сусретали на градским маратонима, литијама, на концертима, позоришним представама. Кад наздрависмо један другоме у башти Каленића, схватих колико нас двојица имамо сличности, а ето, никада се нисмо боље упознали.

Упитах га шта га то мучи? Он поче да отвара душу. Каже, срамота је то што ће ми рећи и замоли ме да то никоме случајно не кажем. Фотографска заједница изгледа велика, а у ствари је јако мала. Не би волео да му се колеге подсмевају.

– Реци, о чему се ради, бих нестрпљив.

– Па видиш, бавим се фотографијом од појаве првих дигиталаца. То је више од десет година. Имам опрему вредну сигурно пар хиљада евра. Пратим шта се догађа у развоју технологије, па сваке две три године пазарим најновији апарат, а старе опреме се решавам распродајом. Имам, не сто хиљада већ сигурно, преко милион фотографија. Више не знам где да их чувам, компјутер ми препун, а и четири екстерна хард диска су ми затрпана. И поред свега тога, веруј ми, немам у стану ниједну своју фотографију окачену на зид.

– Ма немој?

– Најозбиљније. Нећеш ми веровати, али је тако.

– Па како то човече?

– Ма, израђујем ја фотографије на папиру. Некада сам морао да шаљем на конкурсе папирне фотографије, али данас готово сви примају у највећој мери само у електронској форми. Видео си и сам како су се ти конкурси комерцијализовали. Испало је и мени лакше, не морам да се мучим и да плаћам израду фотографија. На крају се то испоставило добро, јер не бих ни знао шта да радим са папирима.

– Како не би знао?

– Па управо то и хоћу да ти испричам. Ја сам оних првих година почео да урамљујем фотографије које су ми биле примљене на неком конкурсу, а посебно оне за које сам добио и награде. Био сам јако поносан и почео сам да их качим на зидове свог стана. Мислио сам, није њима место у фасцикли, него на зиду. Знаш оно у дневној соби. Где бих, ако не на главни зид, изнад телевизора па лево и десно. Нервирало ме је то што како год поставиш фотке смета ти тај телевизор, јер конкурише тим мојим сликама. И он је заправо слика сам за себе и то жива, али сам пристао на ту ситуацију, јер су сви остали зидови били мање репрезентативни. Међутим, једнога дана мојој жени се смучи и рече да нешто мора са мном озбиљно да поразговара. Рече, биће крајње искрена. Каже, њој се те моје слике уопште не допадају и она не жели више да их држи на зиду и да их гледа.

– Како, зацвилех из дубине душе. Као да ме је погодила стрелом у сред срца.

– Па види, све су то одличне фотографије онако саме за себе, али зар мислиш да цео дан гледам те бабе и деде набораних лица, грбавце, попове дугих седих брада и косе, сељаке без зуба, оронуле фасаде, градска ђубришта, уморне путнике што гледају кроз прозор воза, аутобуса, трамваја, црне птичурине. Зар је то мој живот, зар је то твој живот? Зар ми морамо да будемо осуђени на то да они нас гледају и да нам се подсмевају са наших сопствених зидова. Молим те скидај то већ данас или…

– Или? Остадох забезекнут. Срце ми је почело да лупа без реда и смисла. Сав мој вишегодишњи труд и рад, мој поглед на свет по коме сам већ створио и неко име у фотографском свету, почео је да се руши. Не, био је срушен тако лако. Једним јединим потезом. Остао сам без речи. Знао сам да са мојом женом нема расправе и да нема те приче, тог оправдања које би јој променило мишљење. Међу нама речено, ни мени се те слике нису толико свиђале, колико су биле значајне другима, посебно жиријима не само на домаћем већ и на међународном плану. Биле су то одличне фотографије пуне унутрашње експресивности, али су више биле за приказивање на некој изложби, у некој књизи, часопису, тамо где смо иначе и навикли да их виђамо, а не на зиду мог стана где морам стално да се враћам на ту беду живота и сурову реалност. Зато устадох са столице и поскидах све оне моје јадне фотографије и склоних их у страну.

Драган Бабовић, ЉУБИНКО КОЖУЛ – РЕТРОСПЕКТИВА, Београд, 2013.

– Где ћеш сада с њима, упита ме жена.

– Наћи ћу већ неко место, рекох. А заправо нисам имао појма ни где ћу сада ни шта ћу с њима.

– Не брини, избацила сам сав онај вишак ствари што смо држали иза ормана у ходнику, па можеш привремено тамо да их сместиш, само да их не гледам, рече задовољно жена.

И ја остадох без речи. Несрећан човек, колега, на крају ми пружи руку и снисходљиво рече своје име, па се растадосмо са хиљаду речи извињења што ме је мучио захваљујући ми што је, ето, преда мном, кога много цени, и чији рад помно прати, могао да отвори своју напаћену душу. Растадосмо се са надом да ћемо се ускоро видети негде у Иванову, Перлезу, Новом Саду, Ваљеву, на Медведнику, у Ћуприји, Сићеву и другим местима, где смо се већ раније сретали. Драго ми је што сам осетио да се човек решио свог терета, јер је отишао расположен као да му је пао тежак камен са срца.

Ја пођох кући с пуним цегерима у свакој руци. Помислих, како постоје дивни људи на овом свету, тако чисти и отворени, неискварене душе. Овај колега, ух како се зваше, већ му заборавих име, ми толико сличи. Баш личимо, имамо слична интересовања. Када је причао о себи као да је причао о мени. Па и ја на зиду немам ниједну своју фотографију. Само за разлику од њега, ја имам један екстерни хард диск више, и то од два терабајта, на коме има још места, а од тога, што не рећи, не правим ама баш никакав проблем.

Где ћеш сада с њима, упита ме жена.

– Наћи ћу већ неко место, рекох. А заправо нисам имао појма ни где ћу сада ни шта ћу с њима.

– Не брини, избацила сам сав онај вишак ствари што смо држали иза ормана у ходнику, па можеш привремено тамо да их сместиш, само да их не гледам, рече задовољно жена.

И ја остадох без речи. Несрећан човек, колега, на крају ми пружи руку и снисходљиво рече своје име, па се растадосмо са хиљаду речи извињења што ме је мучио захваљујући ми што је, ето, преда мном, кога много цени, и чији рад помно прати, могао да отвори своју напаћену душу. Растадосмо се са надом да ћемо се ускоро видети негде у Иванову, Перлезу, Новом Саду, Ваљеву, на Медведнику, у Ћуприји, Сићеву и другим местима, где смо се већ раније сретали. Драго ми је што сам осетио да се човек решио свог терета, јер је отишао расположен као да му је пао тежак камен са срца.

Ја пођох кући с пуним цегерима у свакој руци. Помислих, како постоје дивни људи на овом свету, тако чисти и отворени, неискварене душе. Овај колега, ух како се зваше, већ му заборавих име, ми толико сличи. Баш личимо, имамо слична интересовања. Када је причао о себи као да је причао о мени. Па и ја на зиду немам ниједну своју фотографију. Само за разлику од њега, ја имам један екстерни хард диск више, и то од два терабајта, на коме има још места, а од тога, што не рећи, не правим ама баш никакав проблем.

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)

Драган Бабовић, Ф1

Show More
Погледај и
Close
Back to top button
Close
Close