Партизански фотограф, Раде Јокић

Тешко је било одлучити којој се страни приклонити у другом светском рату. Неки фотографи под сталним страхом за живот морали су радити за окупационе власти. Неки су се повукли у илегалу и радили самостално. Раде Јокић фотограф-аматер из Ваљева чврсто је решио да ће бити на оној страни која се буде борила против Немачке окупације. Очекивао је Раде  да ће доћи  до великог преокрета, односно до оружаног устанка против окупатора. Припремајући се за предстојеће догађаје он набавља фото-апарат  марке „Леица III Б” с објективом  Суммар  5 цм, светлосном јачином 1:2. и скромне залихе филмова.   После дизања устанка Раде је видео своју шансу да искаже патриотизам. Из Београда одлази у Ваљево код мајке где је склонио фото-апарат и прикључује се Ваљевском партизанском одреду. Чин резервног потпоручника који је стекао у крељевској војсци пре рата доноси му место командира Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. Како су почели покрети партизанских снага тако је и Раде почео да ствара фото хронологију ваљевских партизана. У почетку су то биле статичне фотографије Радетових сабораца, партизана с пушком, српском шајкачом и традиционалном сеоском ношњом. Раде је снимао као на траци. Један аутомат и неколико бораца се редало испред објектива. Неки од ових бораца  су будући  народни хероји. Некима ће нажалост ово бити и задње сликање. Неке од нјих ће мо видети на историјским фотографијама НОР – а.  Један од њих је и Филип Кљајић – Фића у сељачком сукненом гуњу ослоњен на пушку испред себе. На једној фотографији се види портрет Ратка Мартиновића ( после рата генерал пуковник ЈНА) борца с, великом брадом, црном шубаром, значком која означава лојалност краљу и аутоматом у руци. Човека чија је идеологија била супротна од осталих бораца, али је жеља заједничка, да се што пре порази окупатор. Како је време одмицало тако су настајале и фотографије. Раде је снимао групе бораца у покрету, партизане  за време одмора, мештане села кроз које је одред пролазио, децу, жене, готово све што је сматрао да ће једног дана бити историја.

Партизанска колона у снежном амбијенту.

На једном пропланку септембра 1941 године у околини Ваљевске Каменице Раде се накратко опустио од свакодневних војничких покрета. Вероватно инспирисан девојачком лепотом и планинским амбијентом, и прави  серију фотографија на којима је Софија Станишић с још две другарице. Једна фотографија  с три женске силуете представља свакако најбољу фотографију ван ратних догађаја овог аутора .У борбама за ослобођење Крупња Раде од немачког војника као ратни плен узима фото-апарат и неколико  филмова.Фото-апарат даје Владети Пиперском  вајару, борцу  Азбуковачко-Рађевске чете, а филмове задржава за себе. Охрабрен ратним пленом Раде је снимао још више, не слутећи да је  заробио већ снимљене филмове. Када их  је  развио имао је и шта да види. На снимцима заједно Немци и Партизани. Доласком зиме, на радетовим фотографијама све присутниоје су сцене партизана како се у колонама пробијају кроз снежне наносе. Фотограф овде вешто користи контраст белог амбијента и готово  силуета  партизана. У први план  врло често ставља зачеље колоне, док се у дубину лево или десно растеже вијугава колона бораца на којима  фотограф вешто исказује смисао за композицију. Марта 1942 Раде је заробљен од стране Пећанчевих четника, међутим код њега није нађен ни један филм, јер их је  раније сакрио у зид штале код породице Белић из Боговађе.

Партизани у покрету

Сплетом околности Раде Јокић бежи из заробљеништва. Ратни вихор га води даље у Бугарску, потом се накратко враћа у Београд, да би коначно отишао у Аустрију где проводи већи део рата. У пролеће 1944 Раде се враћа у Нишки партизански одред где уз војне активности наставља да снима. После неуспешног ослобађања Зајечара Раде завршава овог пута у партизанском затвору. Ово је крај  снимања за овог необичног фотографа и храброг партизана. После рата Раде проналази 11 филмова с 36 снимака у Боговађи и предаје их како сам каже друговима. Ове фотографије уз остале које је снимио користиће се после рата на разним изложбама и публикацијама, за промоцију народноослободилачке, борбе. Међутим врло често гледаоци ће остати ускраћени за податак ко је њихов аутор ?.

Тамна комора.
Ратни услови захтевали су и мобилну тамну комору. Раде је често користио кућу у којој би заноћили да препакује филмове. Нису његови саборци   имали разумевања за то да се угаси свећа жижа или петролејска лампа како би  направио тотални мрак. Често би гунђали „ ти сликаш  ми гинемо“.  Фотограф би користио неку настрешницу или војнички шињел како би у мраку спремио филмове за наредни дан. Нису  могли да схвате колики ће ово документ бити кад се рат заврши, одговарао би Раде на реакцију својих сабораца.

Милорад Дрча

Show More
Back to top button
Close
Close