АУТЕНТИЧНО ТУМАЧЕЊЕ ЗБУЊИВАЊА

Драган М. Бабовић

Кандидат мајстора фотографије ФСС

Док на некој изложби гледамо нечију слику или фотографију, често чујемо да неко до нас пита – шта је аутор овим хтео да каже? Иако слика, кажу, говори више од хиљаду речи, некима је потребно тумачење.

Када је реч о законима, важи правило да се нико не може правдати да није знао закон, па чак иако га уопште не разуме.

Ових дана подигла се прашина око предлога за аутентично тумачење одредбе закона о ауторским правима која се тиче фотографије. Предлагач сматра да закон није довољно разумљив и захтева да га скупштина, која га је донела, протумачи онако како том конкретном предлагачу одговара.

Ту ништа не би било чудно. Видимо да предлагач не крије да не разуме закон, исто као што гледалац не разуме нечију фотографију, па му је треба протумачити.

У целу причу умешала се јавност, новинари, фотографи, политичари и говори се о свему осим о суштини ствари, па се настали проблем не расветљава и решава него додатно замагљује и усложњава.

У стварности, закон је толико разумљив свакоме, да му никакво тумачење није потребно. Али то није препрека да се тумачи намера која се крије иза предлога за тзв. аутентично тумачење.

Закон веома јасно дефинише ауторско дело на следећи начин:

“Ауторско дело је оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.”

Занимљиво је да ниједан медиј који пише о овом проблему не објављује изворни садржај тог члана закона.

Коме је, зато, потребно да неку фотографију проглашава рутинском, да пореди Леонарда Да Винчија и неког ко је направио свој аутолик помоћу мобилног телефона? Потребно је ономе ко жели да користи туђу имовину бесплатно, а да за то не одговара. Као што видимо, тумачење говори о уметничкој вредности дела, а сам закон недвосмислено одмах искључује ту категорију као битан елемент ауторског дела.

Ауторско право није ништа друго до право својине, с тиме што се не ради о својини на стварима већ на духовним творевинама. Основна замисао законодаваца и код нас и у свету је одвајања две својине, оне која се тиче материјалних и оне која се односи на нематеријална, тј. интелектуална и духовна добра. Онај ко има кућу зове се власник, а онај ко има снимљену фотографију, написану причу, компоновану композицију, зове се аутор. У оба случаја ради се о својинском закону. Својина, међутим, није само фактичка власт човека на одређеној ствари и ауторском делу, већ његова власт према свим људима у односу на ту ствар и ауторско дело. Ауторско право, као својинско, не дотиче се фактичке власти коју творац или аутор има према свом делу, нпр. једној фотографији, већ ексклузивном праву које у погледу те ствари он има према свим другим лицима (erga omnes), па је ауторско право апсолутно право једнако ономе које власник има у погледу своје некретнине спрам свих осталих људи. Зато је потпуно бесмислена тежња и покушај да се аутентичним тумачењем закона власник лиши онога што му по природи ствари припада. Не подсећа ли то на време национализације, када су људима одузимали куће на добрим локацијама и давали их освајачима?

Аутентично тумачење, које је једна посланица тражила а подржао Одбор за уставна и законодавна питања, толико је бесмислено, неуставно и незаконито, као што би било тумачење да се власници фиће прогласе невласницима јер немају нпр. један мерцедес или бентли.

Чуде, међутим, изјаве челника неких гласила да су срећни што се неко напокон сетио да да ово тумачење, уместо да се боре за своје фоторепортере. Ако тврде да нечија фотографија није вредна зашто је објављују? Зашто сами не оду, чучну, и својим мобилним телефонима сниме рупе у асфалту или кобасице у касапници? Сходно томе, купио сам њихове новине и видео да више од половине, ако не и деведесет одсто објављених фотографија уопште нису потписане. “Политика” по правилу готово све објављене фотографије уредно потписује, али у свом тексту посвећеном овом проблему негативно боји власника фотографије да за њено објављивање тражи цену која њему одговара. Шта би било када би купац новина, сматрајући да је цена превисока, платио продавцу онолико колико њему одговара, или их понео са собом као да су безвредне и самим тим бесплатне?

Због свега овога, мислим да се прашина непотребно дигла и да никакво тумачење не може укинути права која аутор стиче као творац свог дела ма које вредности било.

Међутим, не каже народ без разлога да свако зло има своје добро и да не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Они који подржавају овакво накарадно тумачење, треба добро да се замисле пред собом и својом савешћу. Зато је ова збрка добра као наук фотографима да више раде на себи, да сваку своју фотографију уредно потписују, да јој дају одређени назив, место и датум настанка и да је никада не објављују без тих података.