Симбол отпора фашизму

Једна фотографија два аутора

Ни после толико година није разјашњена дилема ко је тог несретног 22. маја 1942. године, око 11 часова у центру Ваљева снимио чувену фотографију двадесет шестогодишњег  Стевана Филиповића  момка с титовком на глави, високо подигнутим рукава и стиснутих песница у тренутку док са омчом око врата  чека вешање.  Две стране износе непобитне доказе о фотографу који је скупио храброст да на очиглед великог броја немачких војника, припадника специјалне полиције и око три хиљаде грађана Ваљева  сними до тада  невиђен призор пркоса против авети фашизма. Мирјана Белић-Корочкин-Давидовић новинар политике и Радивоје Давидовић фотограф кренули су у истраживање о аутору и начину настанка фотографије. Прикупљени материјал користе за издавање књиге “Стеван Филиповић истина о историјској фотографији”. Радивоје Давидовић каже да је уз бројна сведочења, разговоре, прегледане фотографије, записе и на крају стручном експертизом коју је извршио Ђорђе Одановић, редовни професор Академије уметности у Новом Саду, недвосмислено потврђено да је Слободанка Васић шегрт – фотограф у радњи Косаре Антић у Ваљеву са фото-апаратом “Леица” снимила ову фотографију. Ову тврдњу са не баш уверљивим аргументима побија Милица Антић, најмлађа ћерка Милке Антић, власнице водећег фотографског атељеа у Ваљеву. Она тврди да је Филиповићево вешање снимио њен брат Радојко Антић. -Види се и по фотографији да је снимљена са исте висине на којој се у том моменту налазио и осуђеник. Ја сам онда отрчала у наш атеље, у Карађорђевој 55, одмах развила филм, провукла га кроз шпиритус да би га што пре осушила, Док се Немци још нису снашли од тога шта се догодило приликом јавног вешања, урадила сам по четири фотографије од сваког снимка и изложила их на табли у излогу наше радње категорична је госпођа Антић. Ваљевци су се у групама задржавали испред излога радње  гледали, коментарисали, улазили  у радњу углавном да би поручили слике хероја. Међу првима је ушао наш познати Ваљевац, др Кеслер, и узео три комплета. Међутим, из команде преко пута дојурили су Немци са машинкама у рукама, избацили грађане из радње и цео атеље преврнули трагајући за фотографијама. Понели су филмове и све пробне фотографије, нама су запретили да се не играмо главом и  отишли износи своје виђење госпођа Антић. Фотографија народног хероја снимљена је на врхунски начин, и то из благог доњег ракурса што никако не иде у прилог Милици. Слободанка Васић у тренутку снимања има седамнаест година и у односу на четрнаестогодишњег Радојка који је како наводи његова сестра из наручја свог оца направио снимак свакако је у предности. У прилог јој иде и титула “ летећи фотограф” ваљевског атељеа што указује да је већ искусан фотограф. -Вече уочи вешања у радњу је ушао један дечак и дао ми изгужвану цедуљицу на којој је писало: Дођи сутра да снимаш вешање Стеве Филиповића.  -Већ од раног јутра била сам испред главног улаза у ваљевски затвор и чекала необичну колону. Први снимак сам направила одмах на  излазу из „Апсане“, а затим још неколико на путу до центра града сећа се Слободанка. У архивама постоји неколико фотографија са овог немилог догађаја. Једна фотографија приказује Стевана и припаднике специјалне страже како иду улицом, а једна снимак тек пристигле колоне на место извршења пресуде, што је још један аргумент у корист Слободанке Васић.  Ко год је аутор од ово двоје младих људи није у то време ни био свестан да је направио јединствену фотографију која је обишла свет. Своје место нашла је у седишту Уједињених нација као својеврстан симбол отпора фашизму?. На једној југословенској документарној изложби у Њу Делхију, тадашњи председник владе Индије, Џавахарлар Нехру, видевши фотографију младог партизана како уздигнутих руку, пркосећи злу и смрти, стоји испод вешала, застао је пред њом, клекао и дуго  остао скрушен у молитви и размишљању. Уставши рекао је: -Какав морал под омчом?. Овај човек је прекорачио границе смрти. Одмах  по ослобођењу Београда 20 октобра 1944 године Владислав Рибникар окупља своје преживеле сараднике из дневног листа „Политика“ како би покренуо лист. После недељу дана припрема (28 октобра) из штампарије излази први послератни број популарног дневног листа. У петак, 3 новембра у редакцију долази  Бранко Кеслер, зубни лекар из Ваљева са чувеном фотографијом. Тадашњи уредник Првослав Васиљевић, дуго је гледао у фотографију, када је хтео да сазна нешто више о настанки или аутору,  доктор је већ изишао из редакције. Већ сутрадан на првој страни Политике осванула је фотографија храброг партизана, али без потписа аутора.