КЊИГА ФОТОГРАФА О ФОТОГРАФУ

Све је почело када се човек ренесансног духа и вечите запитаности, једном упитао ко је снимио познату, а непотписану, фотографију партизана, која се могла видети у готово свакој историјској читанци?

Данашње време, као ниједно друго у историји, карактерише хиперпродукција свега и свачега. То видимо и у свету фотографије у коме се тешко сналазимо због великог броја и фото-графа и њихових фотографија. Како смо и ми део тог миљеа – фотографи који данас стварамо, а чији се рад мање или више примећује, вреднује и цени, поставља питање места сваког од нас који имамо своју изграђену фото личност. Многи живе непримећено, многи излажу, објављују своје фотографије на Интернету, али нико нема довољно јак ехо свог деловања, који би аутору дао доживљај одговарајућег задовољења. Шта ће бити са нама и нашим фотографијама једнога дана када одемо са овога света?

Иза једног таквог аутора, који одавно није више са нама, а који је снимао за време Другог светског рата у ваљевском крају, остало је стотинак фотографија. Ових дана изашла је вредна књига посвећена његовим фотографијама, а из пера нашег колеге, врсног фотографа из Ваљева, Бранка Матића – КМ ФСС. Иако историјска, то је, пре свега књига коју је један фотограф посветио другом фотографу, те ће као таква остати трајни пример за углед. Реч је о књизи “Ваљевски партизани од 1941-1942 на фотографијама Рада Јокића”, која је самостално издање аутора поводом 70 година од победе над фашизмом. Том књигом писана историја српске фотографије добила је још једно вредно дело. Иако је реч о историјској књизи, она је заправо књига о фотографији и једном фотографу. То није прича која има било какав идеолошки предзнак, већ књига о фото-графији, којој је повод фотограф аматер, који је по цену живота, снимао у тешким ратним условима.

Ciscenje-krompira

За нас фотографе, књига колеге Матића, је пример како се један фотограф данашњице својим делом одужује другом фотографу који одавно није међу нама, а који је својим радом заслужио место у историји српске фотографије. Бранко Матић, човек ренесансног духа и вечите запитаности, упитао се једном ко је снимио познату, а непотписану, фотографију једне десетине партизана, која се могла видети у готово свакој историјској читанци? Сазнавши да је аутор Радомир Раде Јокић, Ваљевац који је пред рат живео у Београду, он се почео распитивати, јер га је обузела жеља да пронађе и његове друге фотографије и да о Радомиру Раду Јокићу нешто напише. После три године истраживања по архивима и музејима, проучавања историјске литературе и разговора са члановима Јокићеве породице, Матић је пронашао 143 Јокићеве фотографије, и о њима, њиховом фотографу и ваљевским партизанима направио књигу. На путу од фотографије која приказује једну десетину пете чете Ваљевског одреда, до готове књиге, били су сати и сати проучавања фотографија, њихове документарне, фотографске и уметничке анализе, као и разговори са људима из којих је сазнавао део по део истине, да би склопио укупну причу, која се чита (и гледа) као узбудљиви роман.

   Књига је већ у рукопису, прошле, 2014.г. учествовала на традиционалном – 43. анонимном конкурсу Фондације “Драгојло Дудић”, за досад необјављена дела на тему ослободилачких ратова Српског народа, и од стране стручног жирија (мр Слободан Гавриловић, др Венцеслав Глишић и др Милан Кољанин) добила прву награду за историографију. Награда у облику Повеље као друштвено признање за стваралачки допринос неговању слободарских и револуционарних традиција у Републици Србији, уручена је 17. новембра 2014.

Дана 30. јуна 2015. године књига је свечано представљена јавности у Дому војске у Београду, у одличној организацији и бројној посећености. О књизи су говорили Милош Јевтић, Председник Управног одбора Фондације “Драгојло Дудић” и Др Драган Алексић, рецензент, виши научни сасрадник Института за новију историју.

Милош Јевтић, познати новинар и уредник Радио Београда, који је интервјуисао највећа имена домаће науке и културе, верује да после ове књиге Бранка Матића, писци историје докуме-нтарне фотографије, неће моћи да заобиђу име фотографа Рада Јокића. Он сматра да ће исто-ричари у тим фотографијама и студији Бранка Матића пронаћи поуздан и разлог и повод да се потпуније разјасне многи догађаји и да се свестраније и праведније схвате та прошла времена, као и да се отклоне многи крупни неспоразуми и још веће заблуде. Он истиче да се аутор овом књигом придружује малобројној, али зато све значајнијој групи личности које се, на најпотпунији начин, одужују свом крају, самим тим и читавој Србији и додаје: ”Оно што бих још хтео и морао да истакнем то је брижан, тачан и течан језик Матићевих текстова о Раду Јокићу. У појединим деловима сам видео најбоље одлике ваљевског говора, који се препознаје – остаћу у савремености – и у текстовима Матије Бећковића, Петра Пајића, Радована Белог Марковића, Миленка Радовића и Александра Ломе…”

Филип Кљајић – Фића

Др Драган Алексић је нагласио да је Бранко Матић као кандидат мајстор фотографије на најбољи начин приказао како фотографија као непосредни елемент визуализације, уз архивске изворе, представља важан историјски документ. “Осим што је умешношћу искусног историчара дао уврељив приказ историјских збивања, Матић се, у поглављу “Уметничко у фотографијама Рада Јокића”, анализом презентованих садржаја на фотографијама, показао као врстан познавалац уметничке фотографије. Свака фотографија је нумерисана и увек, када је то било могуће, датирана а личности, садржаји и локације на њој идентификовани. На тај начин он ауторизује фотографије Рада Јокића и донекле исправља неправду која му је, у бројној историографској и публицистичкој продукцији, нанео највећи број истраживача не наводећи га као аутора”, истиче Др Алексић.

Ратне фотографије Рада Јокића Матић пре свега оцењује као документарне, јер је у њима он приказао не само кретање јединица у тешким условима по снегу, у борби, на одмору, на отвореном и у затвореном простору, већ је дао и портрете више познатих партизана: Филипа Кљајића, Драгојла Дудића, Мише Дудића, Ратка Мартиновића, Луке Спасојевића, уметника Боре Баруха и Владе Пиперског. Посебну документарну вредност имају фотографије партизана на одмору у сеоским кућама, али и запитаност како су оне снимљене због врло неповољних светлосних услова.

Оно што Матића посебно задивљује јесте степен уметничког изражавања Рада Јокића, које се уздиже изнад основне линије документарности. Међу такве фотографије спадају: портрет једног сељака који је примио партизане на преноћиште, поједине фотографије које је Раде Јокић снимио у слабо осветљеном ентеријеру, где, према Матићу Јокић даје Рембрантовски израз, као и снимци колоне партизана у простору. Мајсторство Јокића, Матић као фотограф, открива и у компози-цијама колона паризана у непрегледним снежним пределима ваљевских планина. “Особеност Јокићевог израза је начин смештања људских фигура у велика планинска пространства. Људи су мале тамне фигурице у доњој зони слике, око њих је непрегледно пространство, над којим је отворено небо.”

Матић посебно истиче фотографију “Партизан Сувоборског одреда на предстражи” снимљену фебруара 1942. године, на висовима Маљена, која као да наставља причу коју је започео руски фотограф Самсон Чернов са најчувенијом фотографијом српског војника из Првог светског рата “Орловско око наше претходнице” из 1915. године.

Један сељак који је примио партизане у кућу.

 Фотограф аматер Раде Јокић преминуо је 1992. године и сахрањен на Централном гробљу у Београду. За своје учешће у Ваљевском партизанском одреду он није добио никакво одликовање. Матић је од Јокићеве супруге Ане 2013.г. сазнао да Јокић захтев за Партизанску споменицу 1941. године, на коју је имао право, није желео никада да поднесе “јер се он и другови нису за то борили”.

Ову књига завређује да се нађе у библиотеци сваког фотографа у Србији, не само као вредан историјски запис о једном фотографу, времену, људима и месту, већ и као пример да се сваки труд у фотографији, уколико је искрен, темељит и упоран, на крају исплати. Сви који су читали познату књигу истог аутора “Стварање уметничке фотографије” издату 2009. године, приметиће ауторову опчињеност фотографијом као средством изражавања, те боље схватити његову ширину погледа и љубав према крају Србије из кога потиче. Зато сада, након сазнања шта овај аутор све носи у себи, када гледам његове фотографије природе (http://test.fotoss.org/?p=477), пуне љубави према планинама које окружују Ваљево, у дубоким сенкама дрвећа као као да видим сени оних који су се 1941. и 1942. кретали тим пространствима и борили се за слободу од фашизма.

Ова књига истовремено позива све нас, који се данас бавимо, превасходно уметничком фотографијом, да део времена посветимо и документарној – снимању оних слика која ће за неко време бити драгоцен документ о садашњости, а још више оним бројним документарним фотографијама које у породичним и архивским збиркама чекају да буду откривене и ”прочитане” од стране добрих познавалаца фотографије. У том смислу ова књига, квалитетом штампе и графичке обраде може бити одличан узор како тај посао треба обавити.

Књига се може набавити код аутора чија је електронска адреса foto.bramat@gmail.com.

Драган Бабовић КМФ ФСС

У Београду, јуна 2015.г.

Show More
Back to top button
Close
Close