КОРИДА – ФЛАМЕНКО СМРТИ

Корида је игра. Плес. Балет. Корида је фламенко смрти. Борба човека и бика, пуна живота завршава се смрћу једног од два противника. Горак укус у устима, по која испуштена суза, потиштеност и пораз пред чињеницом неумитности смрти. Бикове, али заправо наше, сопствене.

Та шпанска народна игра која се одржала до данас је представа која увек приказује сурову борбу на живот и смрт. Они који је бране рећи ће да је она равноправна – уђи и ти и бори се с биком ако смеш. Али за европски школовани дух на традицијама музике Баха и Чајковског, балета као што је “Лабудово језеро”, корида као плес делује спартански, искључиво мушки. Сурово и сирово. Пучки, а опет узвишено, ова игра поручује да свакога часа морамо мислити на пролазност живота, јер живот је вечита борба.

Ретко где на свету се може уживо гледати чин нечије смрти, да будем искрен, чин директног убијања. Заривање мача у срце бика је директан пренос смрти и умирања. Намерно кажем умирања, јер смрт не наступа одмах. Срце бика је велико, јуначко, снажно и издржљиво. Бик се креће са мачем који му пресеца суштину још доста дуго. И онда наједном пада на колена две предње ноге, као да изражава своју понизност и да се клања победнику који га је надјачао. Један од помоћника тореадора зарива му у главу последњи ударац ножем како би му прекратио бескрајну патњу која се одвија пред лицем неколико хиљада посматрача од домаћица и служавки до врхунских хирурга, редитеља, професора универзитета, министара и председника влада. Мртви бик коме је човек зарио нож изнад главе, се рефлексно окренуо на леђа, избуљио очи и искезио зубе – прикључивши се Пикасовој Герници. Из самртног портрета бика као да сам Бог урличе – ЉУДИ ДОСТА ЈЕ.

Али да ли је то баш тако равноправна битка?

Још нисам видео бика који је сам јурио тореадора без разлога. Он само прати црвену мараму којом га овај привлачи. Бик иначе не разликује боје. Тајна је да бика цео претходни дан до увођења у арену држе у потпуном мраку па када га нагло изведу на светлост дана, он највише реагује на црвени плашт којим га маме. Тако изгледа да он јури тореадора. Ако би се мозгови мерили снагама као што се мотори мере коњским снагама, онда бих један људски мозак одмерио са једно 100 делфинских снага, а један говеђи мозак с једном пилећом снагом. И онда ставите човека и бика да се боре у гладијаторској арени и погодите ко ће да победи. Набијање тореадора на рог је равно случајности. То његову мајку, сестру, девојку, жену или децу не ослобађа бриге за његов живот. Уколико публику у колосеуму чини 80 посто странаца, уверен сам да сви они навијају за бика. Они који бране кориду рећи ће на то, да је то још већа суровост, уживати у смрти тореадора, уместо у смрти бика. Тореадор који убије бика постаје матадор (од matar што значи убити).

Корида постоји и вероватно ће увек постојати упркос противљењу многих хуманиста и љубитеља животиња. Та драма увек побеђује равнодушност. Као после доброг филма или позоришне представе, рођења, свадбе или сахране, у свести остају отворене многе дилеме и филозофска питања у вези суштине живота. Андрић ће рећи – “Сви смо ми већ одавно мртви, само се редом сахрањујемо”.

А када себе погледамо у огледалу видећемо да се наш лик испред огледала противи кориди а да онај у одразу свакога дана млати по пилећем белом месу, крвавим бифтецима и по којој рибљој врсти.

Корида је велики изазов за фотографа. Ја сам јој присуствовао само једном у животу 23. јула 2008. године. Све сцене снимљене су са истог седишта, Никоном Д200 и објективом 18-200мм. Корида се одржава у сваком већем шпанском месту сваке недеље после подне у току целе године.

Драган Бабовић, Ф1