Stanko Abadžić – ODNOSI SA GALERIJAMA

Tri dana proveo sam sa poznatim fotografom Stankom Abadžićem, koji je došao u Beograd na poziv fotografa Alekse Trbovića, koji je dovođenjem prijatelja svetskog glasa, dao neprocenjiv doprinos kulturnim dešavanjima u Srbiji. Dok smo se sa foto-aparatima obešenim oko vrata šetali ulicama Beograda (jedan dan smo proveli i u Valjevu sa valjevskim fotografima Sretenom Pantelićem i Nebojšom Stanojlovićem), osećao sam se kao učenik koji u prostoru velikog učitelja (japanski dojo, koji se čita dođo) mnogo lakše savladava gradivo. I zaista sam, u njegovom prisustvu, kao da sam se iznenada probudio iz nekog sna, mnogo lakše uočavao prizore, koje Trbović sa posebnom strašću i obaveznim širokim osmehom naziva Photo Opportunities (foto prilike).

Imao sam tu sreću da na licu mesta gledam šta radi, kako snima i kako reaguje na svakodnevne scene iz života fotograf koji je svoju knjigu fotografija o Pragu počeo maksimom – Nemam poruku, ne propitujem ništa, samo fotografišem. Stanko Abadžić je zaista takav. Neposredan, naizgled pitom, ali kada se odluči da nešto snimi, spreman je da preskoči i najviše prepreke. Zato njegove fotografije govore same za sebe, nije ih potrebno dodatno objašnjavati. Sa sobom nosi i digitalni Nikon dslr, ali prave fotografije isključivo snima analognim Pentaxom na filmu srednjeg formata. Sve što snimi, u skladu sa gornjim pravilom, mora u gledaocu izazvati nadahnuće.

U tih nekoliko časova neobaveznog druženja čuo sam u delovima sve što je i četrdeset slušalaca iz Beograda, Novog Sada i Valjeva čulo na kasnijem dvočasovnom Abadžićevom predavanju o odnosu fotografa i galerija. Sva mesta u Foto klubu Beograd bila su ispunjena. Bilo je to dragoceno veče koje ćemo svi pamtiti. Saznali smo kako je čovek koji je već imao pola veka života, hrabro rešio da napusti siguran posao profesora nemačkog jezika i da pređe na nesiguran, trnovit, ali pravi umetnički život, život za fotografiju i život od fotografije. Stanko Abadžić je tada živeo u Pragu. Jedan tamošnji češki kolekcionar mu je kupio dve slike. Godinu dana kasnije Stanko se mejlom obratio jednom od najvećih svetskih galerista u Americi, upoznajući ga sa svojim radovima. Na njegovo veliko iznenadjenje galerista mu je odmah odgovorio da ga on dobro poznaje jer u svojoj galeriji već prodaje njegove dve fotografije.

Stanko ga je pitao kako su se one našle kod njega, a ovaj mu je rekao da ih je kupio od nekog Čeha. Kada su se kockice već tako složile, to je bio znak dobrog početka koji se nastavio u uspešnu priču života.

Čuti kod nas da neko živi od prodaje umetničkih fotografija je samo po sebi lepo, ali, znajući prilike kod nas, to deluje kao naučna fantastika. Svi smo zaboravili na prodaju fotografija u galerijama i preko galerista. Time se kod nas takoreći niko ne bavi. Gledajući, međutim, američke filmove, videćemo da su stanovi, poslovni prostori i reprezentativni enterijeri, gotovo tapacirani fotografijama. Primetićemo da su to pre svega crno-bele fotografije. Ovo nam je potvrdio i sam Abadžić. Skrenuo nam je pažnju da se najviše cene i prodaju fotografije rađene u klasičnom postupku i na baritnom papiru, a manje one koje su štampane. Sa galerijom se dogovara određeni format fotografije i maksimalan broj primeraka koji se može izraditi od jednog negativa, s tim što autor može uraditi za sebe najviše tri primerka. Na poleđini svake fotografije se stavlja štambilj sa svim podacima o slici, a najbitnije ja da stoji ime autora, mesto gde je fotografija snimljena, godina nastanka negativa i godina kada je izrađena fotografija, kao
i redni broj primerka u zbirci. Kada se fotografija proda, autor od galerije dobija podatke o prodaji kao i ko je kupac. Od unapred dogovorene cene autor i galerista dele prihod na pola. Kada je galerista siguran da će prodaja neke fotografije ići lako on zna da od autora otkupi određeni tiraž, a inače se fotografije komisiono prodaju. Doći do galeriste je ako ne teško, u najmanju ruku nemogće. Oni imaju toliko posla sa već postojećim autorima da nemaju vreme da gledaju potrfolija koja im se svakodnevno nude. Zato i sam Abadžić zaključuje da je imao i sreću koja se ukazala u pravo vreme kada mu je najviše trebala.

Predavanje održano u Foto klubu Beograd bio je kulturni događaj koji zavređuje više medijske pažnje, a dan njegovog održavanja 26. februar 2014. godine sam je po sebi važan datum koji bi trebalo da ostane zabeležen u istoriji fotografije u Srbiji. Autor je posle predavanja održao i kratku projekciju svojih radova koji su sadržali njegove najpoznatije aktove i fotografije objavljene u knjigama o Pragu i Parizu.

Dragan Babović, F1