КО МЕ ЈЕ ОВЛАСТИО?

Једнога дана, изнервиран што више немам простора у компјутеру да унесем своје нове фотографије, и то по ко зна који пут, решио сам да озбиљно прегледам све фолдере и да бришем сваку фотографију која ми не треба. Радио сам то данима и данима и напокон сам добио довољно простора да сместим све актуелне и будуће фотографије. Потом је прошло много година, па сам то опет урадио да бих добио још више простора да смештам нове фотографије.

А сада, када сам се свега заситио, не прође дан а да се не запитам – ко је мени дао то право да уништавам, да бришем, да са лица земље заувек обришем толике ликове живих људи које сам годинама снимао? Сликао сам их на улицама великих градова, у парковима, на радним местима, на плажама, кућама, двориштима и становима, позоришним представама, концертима. Сликао сам их у равници, на планинским косама, ливадама, по селима, на мору, на бродовима, у сенци врба крај речних брзака. Њиховим брисањем, тим непромишљеним чином сам потпуно погрешно изигравао Бога. Док сам снимао, ја сам био у складу са природом, чувао сaм од заборава ликове и фигуре потпуно непознатих људи који су живели, које сам хватао док нешто раде, док се крећу кроз простор и време које ће проћи, снимао сам њихове вештине, врлине и мане, њихове слабости и њихову храброст. На мени је било само да снимам а не и да бришем.

Па шта је друго фотографија него техника и уметност чувања тренутака, својеврсна временска машина која ће заједно са садашњим тренуцима путовати ка будућности, ка људима који ће у њима открити свет у коме сам ја живео, а кога више нема, како су изгледали људи мог доба, како су се облачили, како су се понашали, како су се смејали, радовали, свађали, туговали. Само једном једином глупом и суманутом одлуком да очистим своје хард дискове од сувишних слика које ми никада неће користити, које никада нећу направити и које никада нећу излагати нити било коме показати, ја сам уништио један велики свет који је постојао са стварним људима, биљкама, животињама, зградама, свет који сам ја својим одабиром годинама стварао. Нико ме није терао да то радим, а ја сам све то снимао и снимао.

Ох Боже. Уништио сам слике из детињства, слике своје сопствене породице, само зато што је неко рекао да породичне фотографије немају везе са уметношћу, а ја сам хтео да будем уметник. Уништио сам слике својих најбољих пријатеља, рођака са венчања, прослава и погреба, уништио лепе слике градова, јер је неко рекао да личе на разгледнице. Зашто? Ко ме је овластио да уништавам, уместо да стварам? Шта ако кроз хиљаду година од нестанка наше цивилизације на нашу планету слете неки ванземаљци са таквом технологијом којом могу да оживе све ликове и цео свет са старих фотографија? Ко ме је овластио, ко…?

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)

Драган Бабовић, Ф1