ПОЉУБАЦ РЕЧИ И СЛИКЕ

Сиви дани овог мартовског викенда, када пада досадна киша, дају више времена да се човек посвети прегледу својих галерија и записивању по које мисли.

Када сам 2013. године дошао на идеју да напишем књигу “Чувари тренутака – Група 32” о члановима тог колектива и њиховим фотографијама, дође ми до руку цитат чешког филозофа, писца и новинара Вилема Флусера: “Текстови су откривени у другом миленијуму пре нове ере да би уклонили магију из слика, иако они коју су их изумели нису могли да тога буду свесни; фотографија, као прва техничка слика, откривена је у деветнаестом веку да би текстови били поново испуњени магијом, иако ни њени изумитељи нису могли да тога буду свесни. Откриће фотографије је такође пресудан историјски догађај као што је то био изум писма”.

До овог цитата дођох на чудесан начин, чим сам пожелео да књигу коју пишем поткрепим неком мишљу која повезује текст и фотографију. Бог ми одмах услиши жељу. Наиме, сетих се енциклопедијски садржајне књиге фотографа из Ваљева, Бранка Матића – “Стварање уметничке фотографије“. Чим сам је извукао из своје библиотеке, прва страница коју сам отворио биле су управо ове Флусерове речи. Тај срећан тренутак, Марија Јовановић, писац узбудљивих романа би назвала принципом синхроницитета, када се ствари једноставно поклопе. Тај принцип је одлично илустровао и фотограф Мирослав Предојевић својом недавном изложбом фотографија “Такав живот” у којој је свакој од шездесет изложених фотографија нашао одговарајући кратки текст, преузет из богате литературе писаца са ових простора, у виду прозног или поетског цитата. Преплитање слика и речи, је по овом аутору, одувек повезано, јер у садејству, најбоље функционишу.

Фотографисање и писање су једно исто, с тим што се творац служи са две технике и два различита начина изражавања. Сигурно је да текст и слика неће увек ићи заједно, као што на улици можемо видети љубавне парове који, према неким нашим одређењима, не иду заједно, просто нису пар. Али има и оних који се савршено уклапају, који подсећају на пољубац, врхунац љубави, у коме се све разлике бришу и постају неважне. Нису ни сви пољупци исти. Неки се само наслућују. Битно је да они у себи носе једну топлу енергију, која побеђује сиво небо у марту и буди пролеће у човеку.

Анонимни писац ће на Википедији о уметности написати следеће: “Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером да се пренесу емоције или/и идеје. Квалитет уметничког дела се обично процењује на основу количине стимулације коју оно изазива — утисак који оно оставља на људе, број људи у којима је то дело изазвало неку емоцију, у коликој мери то дело се цени, као и ефекат или утицај који то дело оставља или је оставило у прошлости. Већина уметничких дела која се генерално сматрају ремек-делима поседује ове атрибуте”.

Зашто све ово пишем? Живимо у време када је онима који у себи осећају дар да стварају нешто ново, друкчије, све на дохват руке. Имамо фотоапарате, рачунаре који су заменили писаће машине, штампаче. Имамо литературу, новине, часописе, интернет. Ренесанса коју познајемо као период (од XIV до XVI века) најкреативнијег развоја архитектуре, вајарства, сликарства и књижевности, који је означио прекид са средњим веком, је мало дете за савремени тренутак у коме ми живимо.

Наше време, ово време, је и више од ренесансе ренесансног доба. То је надренесанса, хиперренесанса, суперренесанса. Чини ми се као да се налазимо усред пољупца оних који се воле, да нас са свих страна облива позитивна енергија тог сусрета, а да многи, који имају дара, не знају или не желе да је користе да би својој генерацији и оној која тек долази дали на увид оно што они раде.

Писање и фотографисање, две љубави које се међусобно прожимају, могу се отелотворити у облику књиге. Иако живимо у време демократије и интернета када је слобода публиковања доживела свој врхунац, форма књиге као аналогног медија неће још дуго бити превазиђена. Иако се они који имају нешто да кажу могу изразити слободно преко интернета, иако то делује као једна врло важна и вредна демократска тековина, бесплатност и тај један сувише слободан и бестеретан приступ читању, гледању и уживању, доводи на крају до обезвређења. Оно се највише огледа у губљењу правог доживљаја који сваки медиј за себе исијава на себи својствен начин. Због тога је књига као физички предмет у коме се ненаметљиво чува један одређени свет идеја, још увек једина права форма за примање текста и слике на прикладан начин.

Увек су књиге биле комбинација текста и слике. Права литература никада није дозвољавала ликовну или фотографску илустрацију која би била такмац тексту. Због потребе људи да визуелизују романе или приче, развили су се други, нови медији, као што су филм и телевизија, које осим слике допуњују звук, људски говор и музика. Али са развојем технике данас, а посебно дигитализације штампе и фотографије, комбинација текста и фотографије је будућност у којој ће многи аутори наћи нову форму изражавања. Потреба и за читањем и за гледањем постоји одувек и у будућности ће бити све више таквих књига. Наравно, није реч о фотороманима који су некада били у пролазној моди, мада не искључујем и њихову ренесансу. Није далеко тренутак када ће се на страницама новина и књига поред фотографија пуштати и видео садржај са танких налепница са функцијом екрана.

Они који су склони и писању и фотографисању данас имају широко поље на коме могу показати плодове свога дара. Постоји неограничен број комбинација речи и слике којима се могу стимулисати чула, ум и дух ради преноса и стварања нових замисли и осећања.

________________________________________________________________________

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)