ПОЕЗИЈА И ФОТОГРАФИЈА

Ове године навршава се сто година од појаве поеме „Облак у панталонама“ Владимира Мајаковског.Фотографско фокусирање отркива друкчије значење ове стилске фигуре од уобичајене

Ко не воли поезију? Али какве везе има фотографија са поезијом, питаће се неко? Па има. И то веома много. Фотографија пре одговара песми него роману. Многе фотографије, као и стихови имају пренесено значење. Једном ми је на плажи „код Његошевог камена“ у Херцег Новом чувени певач изворних народних песама Јордан Николић објашњавао како песма „Мој голубе“, коју он, иначе најбоље изводи, нема никакве везе са голубом. То је, каже, једна од наших најстаријих народних еротских песама. Голуб је заправо младић. Њему девојка каже „Мој голубе, не слећи ми на малине“, „малине су још зелене“ „још те нису за зобање“, „кад малине буду зреле и саме ће опадати“. Малине су заправо брадавице на њеним грудима које још нису спремне да приме његове пољупце. Ова песма је пример пренесеног значења онога што се казује. Једно се прича а на друго се мисли. Метафоре су често последица цензуре, када песник или други стваралац говори оно што мисли скривеним речником. Цензура, пак, може бити наметнута од стране друштва у целини или једног њеног дела, од неког моћног појединца. Она може бити и аутоцензура. Не мора се све рећи експлицитно, већ постоје и увијенији начини које намеће пристојност или стидљивост онога ко нешто жели да саопшти.

И тако, док седим на тераси и гледам у плаво море, присећам се како сам захваљујући фотографији решио једну песничку метафору, која ми је дуги низ година звучала нелогично. Сетих се, наиме, поеме Владимира Мајаковског „Облак у панталонама“. Сећам се да ме је професорка српског језика у гимназији молила да анализирам ту песму пред целим разредом. Не сећам се шта сам онда говорио и како сам размишљао, знам само да сам се држао приче о метафори, стилској фигури која сликовито говори о неком појму у пренесеном значењу. Онда ми ни на крај памети није падало који је то појам који ова метафора заправо замењује. Ово је чак њен посебан облик који се зове катахреза (супростављање између првобитног и дословног значења као кад се каже „посолити шећером“). Који појам је Мајаковски хтео да замени изразом „облак у панталонама“? Готово сви смо по правилу замишљали како тамо неки облак носи панталоне. Мислили смо да је то, заправо сам песник, те се дивили тој његовој тако узвишеној песничкој фигури. Али, да ли смо погодили? Како сам сазревао, а што не рећи, старио, упалила ми се лампица и пре двадесетак година ми је синуло право значење израза – облак у панталонама. Ваљда ми је у томе помогла фотографија. Као да сам фокус са неба и облака скренуо ка нечијим панталонама. Уместо да видим панталоне на небу из којих вири бели облак, ја сам погледао доле и схватио шта би то био облачић заробљен у нечијим панталонама. Већ у наредној секунди се сетих савета мог стрица, који је онда имао 87 година. Рекао ми је да никада не треба ићи иза старог човека, јер овај нити чује нити осећа мирис, па мисли и да су они иза њега такви.

„Ако хоћете, од меса бесан ћу да режим

– и ко небо мењајући тонове

– ако хоћете, бићу беспрекорно нежан,

не човек, већ – облак у панталонама!“

Мајаковски је своју поему прво назвао „Тринаести апостол“, али му цензура није дозволила тај назив, па је он дао овај данас свима познати наслов. Та поема је пркос према ондашњем свету и моралу у коме му је као поети без сталних прихода било забрањено да воли жену из виших друштвених кругова. Поема се састоји из пролога и четири песме у којима кличе – доле ваша љубав, доле ваша уметност, доле ваше уређење и доле ваша религија. Овом поемом он крчи себи пут у слободу, у сутра, стварајући футуризам. Уместо религијског назива којим је желео да себи додели статус тринаестог апостола, што му ондашње друштво не допушта, он себе сада назива облаком у панталонама.

Ова поема објављена 1915.године, дакле пре тачно 100 година, прославила је овог „разјареног бика руске књижевности“. Критике његовог дела биле су од позитивних до негативних. Критичар оног доба, извесни Александар Михајлов није имао речи хвале. Написао је: „ Богохуљење, агресивни вокабулар, спољни непристојан и намерно антиестетизам откривају … бунтовни елемент песме“.

Док седим са одразом плавог мора у очима, не могу да се одлучим да ли да овај текст илуструјем фотографијом густих белих облака изнад Херцег Новог или нечијим панталонама у којима се облак не види, али се наслућује. Бирам нешто треће – фотографију „Ветар однекуд дува“ са жељом да се облаци цензуре разиђу, иако нико није рекао цензура.

Драган М. Бабовић

У Херцег Новом, августа 2015.