Око соколово Самсона Чернова

“Војник с фото-апаратом и камером значајан је колико и војник с пушком’’. Значај је утолико већи кад вам дође већ искусан фотограф, и то из братске Русије, у време када вам је најтеже. Фотограф, новинар, филмски сниматељ, сликар, руски јевреј, Самсон Чернов, дописник часописа „Ново време“ , „Руско слово“ и сарадник париског „Л’ Иллустратион“ , уместо да се врати у Москву, доноси одлуку да се као добровољац прикључи српској војсци. Има Чернов доста ратног искуства. Још као млад био је добровољац – фотограф у руско-јапанском рату на далеком истоку. У Србију је дошао пре две године. За потребе своје редакције снимао је ратна збивања током Балканског рата са Бугарима. Од снимљеног материјала прави изложбу са 500 фотографија у Београду. На основу истих прави уметничке слике и у сантпетерсбуршком хотелу Аурора представља их руској публици. У Паризу презентује злочине које су Бугари извршили над недужним српским цивилима. Чувени портрет краља Петра у кабинету, одмах по пријему аустроугарског ултиматума, дело је овог фотографа. Снимио је и Николу Пашића за радним столом, као и многе наше политичке и војне личности тог времена. Српска војна команда одмах је прихватила овог необичног човека, и прикључила га филмској екипи Ђоке Богдановића. Где се пуцало ту је био и Чернов са својим фото апаратом.. Пратио је борбе, разарања градова снимао је обичне војнике сељака, Негде на Дрини снимио је чувену фотографију извиђача или “Око соколово” српске извиднице, како је назван портрет српског војника Драгутина Матића. Овај портрет је путем штампаних медија обишао цео свет. Када је издата команда да се крене на југ, Чернов је спаковао технику и заједно са војском и народом кренуо у неизвесност. Сцена ужаса и патње било је много, а филмских плоча (на стакленој подлози) недовољно, тако да се морало водити рачуна кад и шта снимити. Као да је знао да ће пред собом кроз албанске гудуре имати сцене, које само рат може изрежирати, сачувао је довољно филма, Самсон прави своје најбоље и вероватно најпотресније фотографије које ће икад направити у својој фотографској каријери.. На исти начин и уз исте муке као и војска, Чернов је прошао кроз албанска беспућа и нашао се на Крфу. Свестан је какав материал поседује и да треба наћи начина да то презентује јавности. Чернов одлази у Лондон и тамо од снимљеног материјала прави грандиозну изложбу под називом “Срби децембра 1915”. Колики је значај имала ова изложба говори и то да ју је уз присуство енглеских званичника лично отворио руски кнез Михаил Романов, а за ову прилику са Крфа је допутаовао и наш преседник владе Никола Пашић. По повратку на Крф Чернов уз прикладну свечаност узима православну веру, а његов кум министар војни генерал Божа Терзић даје му име Александар (по регент Александру Карађорђевићу). У марту 1918. Чернов креће истим задатком, овога пута у Њујорк, са намером да упозна америчку јавност о злу које је снашло наш народ. Током боравка у Америци, Александар носи униформу капетана српске војске. Александар Самсон Чернов врло цењен у српској војсци неуморно је радио како би свет сазнао истину о страдању нашег народа и послао помоћ. Већину његових Фотографија наша влада је откупила. Оне су пренете на слајдове и презентоване у школама после ослобођења. Његове фотографије су се нашле и на разгледницама, поштанским маркама плакатима, као и албумима из великог рата. По окончању рата овај врсни фотограф одлази у Француску где наставља своју промотивну мисију .. А наш војник са фотографије, после осам година проведених што у војсци што у рату, жив и здрав враћа се у свој Клетинац,

Камера за војнике

Колико се Немачка спремала за рат говори и реклама у новинама из 1914. у којој фирма Ернеманн из Дрездена рекламира фото апарате за војнике. На реклами је приказан војник са пушком, пуном ратном опремом и у руци држи фото апарат. У њој се наводи једноставно руковање, неколико врста формата филма. Немачки и Аустријски војници у свом варварском походу на Србију носили су овакве фото апарате и снимали. У почетку су то снимци еуфорије одласка на фронт, борбе, а свој крвави пир над недужним становништвом завршавају са сликањем обешених цивила нарочито у Посавини и Мачви.Неке од ових фотографија су одузете од заробљених војника и наши фотографи су их прослеђивали светској јавности на увид.

Милорад Дрча