Једна фотографија цео филм
Члан два упута за употребу ратних сликара – фотографа, гласио је: “Ратни сликари могу да буду само она лица која имају диплому академског сликара”. Од ове ставке се врло брзо морало одустати јер оваквих уметника било је врло мало. Паја Јовановић, наш чувени сликар, нешто је мало снимао са фото апаратом Балканске ратове, али се врло брзо вратио кичици. Надежда Петровић се поред сликања бавила и фотографијом, али је сматрала да је потребније да помаже рањеницима у болници, те је као добровољац отишла у ваљевску болницу где је и сама заражена тифусом, од кога је врло брзо и умрла.
Један од ретких уметника који је задовољавао строге критеријуме врховне команде је Владимир Бецић, већ афирмисани сликар, студент париске и минхенске сликарске академије. Има и изврсно фотографско око. Док су се његови сународници борили на другој страни фронта, он, као добровољац, ступа у редове српске војске. Његово главно оружије, поред штафелаја, платна, картона и осталог сликарског прибора је и фото апарат. Потраге за послом довела је овог, по народностиХхрвата из Славонског Брода, најпре у Београд а потом и у Битољ, где га и затиче почетак Великог рата. Први задатак у војсци био је да чува ратне заробљенике, да би касније посебном уредбом врховне команде српске војске одређен за ратног сликара у штабу команде Шумадијске дивизијске области. Међу првим задацима на месту војног ратног сликара било је документарно снимање повлачења српске војске. У општем метежу повлачења главно превозно средство била је воловска запрега. У појединим ситуацијама и Његово Величанство Краљ Петар морао је сести у запрежна кола како би одступио пред налетом Немаца. Ова спонтана сцена, код Јанкове клисуре на косову, није могла промаћи оку нашег фотографа. Бецић прави две изузетно вредне фотографије; једну водоравну, а са друге стране запреге и усправну фотографију. Блискост са Краљем и његовом пратњом омогућили су Бецићу прелазак Албаније са много мање муке него остали војници, али и могућности да сними врло драматичне и изузетно вредне документарне фотографије. По доласку у Скадар Бецић упознаје дописника француског „Л’Иллустратион“ с којим договара сарадњу и предаје му колекцију фотографија које је снимио током “Албанске голготе”. Када је уредник престижног магазина видео фотографије нашег краља на воловској запреги, одмах је одлучио да она буде на насловној страни новогодишњег броја, док је друга објављена на петој страни уз прилог под насловом “Несрећна Србија, доживљај једног српског избеглице”. Захваљујући великом тиражу од скоро 400 хиљада примерака фотографија је врло брзо обишла свет, а самим тим изазвала и реакције. Француски песник Едмон Ростан, , затечен сликама у „Л’Иллустратиону“ и надахнут храброшћу краља Петра, написао је и објавио поему „Краљ Петрова четири вола“. Борд светског филма Џон Форд једном је рекао: „Срби имају једну фотографију која је готов филм. Постоји из Првог светског рата фотографија старог краља Петра како се на воловским колима 1915. повлачи преко Косова. И када би се тај кадар одмрзнуо и покренуо, пред нама би био прави правцати филм о великој драми српског народа и његовог краља“. У Л’Иллустратиону” Бецић ће током две наредне године објавити серију репортажа праћене фотографијама и илустрацијама које је урадио инспирисан ратним сценама (оловка, угљен и акаварел). Бецић је током рата био у Француској и имао је прилику да у Ници настави живот са супругом Милицом и тек рођеном ћерком. Међутим, овај храбри уметник се без много размишљања враћа на Солунски фронт, где наставља уметничку мисију .Фотографски опус овог истакнутог уметника је у ствари хронологија ратних страхота које су задесиле наш народ. Владимир Бецић је уметник, са природним талентом за сцену и композицију па цртежи војника, рањеника и избјеглица нису само визуална сведочанства о ратним догађајима него и врло цењени уметнички радови. Познат нам је и његов “профил портрет” регента Александра настао после необичне партија шаха. После рата необичну сцену краљ петрова четири вола пренео је на сликаско платно. Владимир Бецић данас важи за великана хрватског сликарарства, међутим у новијем представљању његових дела период великог рата не постоји.
Страни фотографи у Србији Фотографија као медиј за пренос информације омогућила је да остали део светске јавност види ратне страхоте на Балкану. Међутим уредници великих светских кућа желели су информације са лица места. Тако је забележено да је познати амерички фотограф Левис Хајн и фото репортер Чикаго Трибјуна Доналд Томпсон добили дозволу за снимање. На једној фотографији Владимира Бецића видимо дописника Тајмса Фредерика Калвертома са војводом Мишићем у рову на Солунском фронту. Бележи се такође и одбијен захтев Ђона Рида из Метрополитан Магазине и канадског сликара Бордмана Робинсона .
