РЕЖИЈА ИЛИ ЖИВОТ

Ако се осврнемо на фотографије које тренутно владају светском фотографском сценом на интернету, можемо закључити да је већина њих режирана. То значи да је фотограф имао јасну концепцију, унапред смишљену сцену и за то обезбедио модела, амбијент и одговарајуће светлосне услове. Потом је сачинио више снимака од којих је за своју презентацију изабрао најбољи. У оквиру режије није увек све под контролом, тако да се у контролисаним условима зависно од кретања модела, лица или ствари, које случајно улазе у кадар, добијају и неочекивани резултати.

Многи у недостатку модела сликају сами себе. Омиљене су дупле експозиције у којима се види исто лице оштро и друго мутно, у покрету, чиме се повећавају драматичност, ствара мистика, буде различити осећаји и рађају друкчије асоцијације. Многи се притом костимирају. Они вични прецизном исецању и монтажи од елемената са више својих фотографија праве једну.

Многи који не воле манипулације фотографијом у фотошопу немају ништа против манипулација које се добијају режијом, тј. унапред припремљеном сценом која има неку строго контолисану радњу. Нарочито су у категорији актова честе режије, где се наге девојке и жене инструишу да мењају своје позе по строгим усмеравањима фотографа, или да саме изводе нешто по сопственом нахођењу. Многи фотографи снимају влажна или чак науљена мишићава тела, где уз посебно вођење светла, појачавају спортски или еротски набој.

Има пуно фотографа који су тек открили фотографију као средство изражавања, и пре него што њоме стварно овладају, у жељи да се истакну и да буду запамћени по нечем посебном, врло брзо почињу да се окрећу режији и да постижу светлосне ефекте и атмосферу коју су већ негде видели. Будући да је свет таквих фотографија и фотографа достигао толики број, ономе ко прати та дешавања, већ је тешко да разликује и ауторе и стилове и ко је био први, а ко кога у томе следи. Неко се нечега досети, и онда је толико доследан и упоран у обради исте теме на сто начина, да се после једне виђене слике питате чему то гомилање. У већини фотографија препознаје се артизам, али су поруке често без дубине. У већини случајева се дивимо техници и естетској чистоти а заправо се питамо, чему то и шта је творац у суштини хтео да каже? Тако сређене оне заправо остају неодређене, без универзалности која ће им омогућити дужи век у памћењу публике.

У поплави режираних фотографија, накнадно усавршених и рачунарским програмима, дошли смо до неке врсте нове холивудске (намештене) слике против које су се бориле генерације европских редитеља и фотографа стварајући аутохтону школу европског филма и реалнијег погледа на свет. Тако и данас, у овом часу, наспрам милиона режираних фотографија имамо армију оних које им се супростављају својом изворношћу, спонтаношћу и снагом аргумената које живот сам режира. Такве слике стварног живота обично називамо лајф (life) фотографијом.

Ако се мало измакнемо и погледамо целу ствар са веће удаљености боље ћемо видети. Са тог положаја ћемо лако закључити да се увек ради о режији, и када живот сам режира и када човек режира. Питање је само, ко је бољи режисер, живот или човек? Можда је и фотограф део режије коју је осмислио живот из само њему разумљивих разлога.

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)

Драган Бабовић