ОДА ЖИВОТУ КАО ОДА ЖЕНИ

Ни мање галерије, ни веће изложбе. Ни скромнијег назива, ни већег угледа. Ни мањег простора, ни више посетилаца. Већина чека испред Галерије Графички колектив на Обилићевом венцу да би ушла и погледала 18 изложених фотографија већег формата. То је укратко први утисак који сам стекао вечерас на отварању изложбе фотографија Томислава Петернека под називом ОДА ЖИВОТУ. Пролазим кроз гужву поред Душана Миловановића, Младомира Пурише Ђорђевића, Зорана Симјановића, Бранимира Карановића, Данила Цветановића, Марија Бралића, Слободана Вукадиновића, Иване Томановић, Бранислава Бркића, Зорана Ђорђевића, Душка Чарнића, Драгише Радуловића, Драгана Павловића, Алексе Стојковића, Здравка Симијоновића, Александра Келића, Милана Радуловића, Божидара Витаса, Митра Трнинића, Микија Величковића, Драгана Танасијевића, Желимира Гвојића Ел Гвојоса, Милована Улићевића, Еда Иглича, Виолете и Зорана Милутиновића, Небојше Бабића и многих других познатих имена и младих колега фотографа жељних да се напију воде са правих извора. Чекам у реду да ми се наш најпознатији фотограф који је почео да се бави фотографијом 1954. године, када сам ја рођен, а мени је већ шездесета, потпише на насловној страни каталога. За шездесет година, ево педесетe самосталнe изложбе једног од највећих имена српске и југословенске фотографије.

Када смо се срели пре неких десетак дана на изложби Виолете Милутиновић у Галерији Магацин, Тома ме је позвао да дођем 14. јула на његову изложбу, која ће, како је рекао, бити за све велико изненађење. Одмах сам пребирао по глави шта би то могло бити. Па наравно, сигурно нека нова тема. Али која? Једва сам чекао тај дан, али сам већ на сајту ФСС као и у јутарњим новинама прочитао о чему се ради и видео фотографију акта његове лепе жене Магде. У интревјуу датом дневном листу Тома је објаснио да је овога пута, иако се увек залагао за искључиво аналогну фотографију, радио у дигиталној техници и да су нека дела настала преклапањем две фотографије.

Када сам видео изложене фотографије у заиста поносној величини, осетио сам радост пред делима правог мајстора. Предамном су се нашла убедљива фотографска дела набијена љубављу према вољеној жени. Оно што се указало је заиста било угодно изненађење. Уметник је делао слободно у складу са самим собом, својим духом који га никада није напуштао. Све слике одишу слободом израза, ширином простора и времена. Замах светлосном четкицом човека који искрено воли је широк. Композицију као да је извео диригент палицом која одбројава такт од четири четвртине крећући се одзго на доле, лево десно па опет горе. Између троугластих замаха којима Тома осликава велико стење, море, морске таласе и пену, или столетна стабла маслина, као нежна мелодија водиља провлачи се жена, чије се наго тело утолико види да би се истакао појам женствености, путености и нежности. Врхунац је фотографија под називом Загреб 2013 у којој је у крупном плану приказан детаљ благих женских брежуљака од стомака и бокова које у првом плану дискретно сакрива замућена дијагонала једне бутине. Овај пејзаж једног дела женског тела тонски грађен до перфекције неодољиво исијава касно поподне питомих брежуљака песмом опеване италијанске Тоскане.

Ода је свечана песма посвећена заслужним особама, значајним догађајима и темама као што су божанство, љубав, домовина и сл. Ода се доживљава као нешто свечано, озбиљно и наглашено. ОДА ЖИВОТУ Томислава Петернека је ода његовој жени Магди, иста она коју су певали један Салвадор Дали својој Гали или Пикасо својој Дори дел Мар. Вешто избегавајући сваки наговештај баналности или вулгарности, он узвишену лепоту своје жене уграђује у само време, у вечност. Магда је песник и ова изложба је заправо песма једног песника другом песнику. Песма жени је и ода мору, стенама, маслинама и небу. То је Петернеков свет, његов живот. Све остало би за њега био вишак.

– Када би требало наћи сажету дефиницију, можда чак реч за укупни опус господина Томислава неизбежно се намеће једна од најлепших, најсвеобухватнијих, често изговарана, нешто ређе примењивана, реч над речима – љубав”, пише у уводнику каталога ове изложбе Душан Миловановић, историчар уметности.

– Без човека нема фотографије. То је кредо новинарског жанра који сам увек поштовао и по томе сам познат. Уз то, желео сам нешто квалитетно да оставим иза себе. Јер, ако живите, а ништа нисте урадили, онда боље да нисте ни живели, рекао је Томислав Петернек у разговору са новинаром Политике М. Димитријевић.

– Томо, Магда, вичем да надгласам жамор публике, окрените се да вас усликам. Тома и Магда се окрећу и ја их овековечујем. А у позадини Томина фотографија оплемењеног маслињака која баш непосредно прича њихову љубавну причу уткану у време.