Герда Таро: Заборављена фото-репортерка

Јула 1937,  Јеврејка, емигранткиња из нацистичке Немачке,  постала је прва фото-репортерка која је погинула на новинарском задатку. Герда Таро је имала 26 година и тек је почела да ствара име, између осталог и помажући младом фото-репортеру – Роберту Капи.

Последње дане живота Герда Таро је провела у рововима Брунета, (Западни Мадрид), заједно са републиканским борцима.

Били су то критични моменти у Шпанском грађанском рату. Снаге генерала Франка управо се преузеле контролу над градом наносећи тешке губитке елитним републиканским трупама које су се повлачиле под жестоком ватром.

Док су падале бомбе, а авиони митраљирали положаје, Таро је фотографисала.

Намеравала је да следећег дана отпутује за Француску. До тада је ров напуштала само када јој нестану филмови које је набављала у оближњем граду.

Џејн Рогојска у књизи “Герда Таро, она која је открила Роберта Капу”, пише: Усхићено је рекла: “Снимила сам фантастичне фотографије, купила сам шампањац – идемо да прославимо. Ускочила је у приколицу камиона који је превозио рањенике. Мало касније возило се сударило са тенком. Преминула је од повреда, у болници, наредног јутра. (Постоје подаци да је Герда Таро преминула од последица рањавања тенковском гранатом).

Филм који је снимила тог дана, 25. јула 1937. никада није пронађен.

Годину дана пре тога дошла је у Шпанију како би фотографисала борбе.

“Таро се врло емотивно везала за Шпански грађански рат… Жестоко је реаговала због патњи шпанског народа, пише Рогојска у својој књизи.

Републикански борци су гајили велико поштовање према њој. У својој књизи Рогојска наводи сећање Александра Шурека, ађутанта републиканског генерала: “Сви много волимо Герду…  Герда је била ситна са лепотом и шармом детета. То мало дете је било храбро и дивизија ју је због тога обожавала.”

На ранијим путовањима Герда је била у друштву партнера, фотографа Роберта Капе, али овога пута је допутовала без њега, већ са канадским фотографом Тедом Аленом.

Трудећи се да добије најдраматичније кадрове, Таро је почела себе да доводи у изузетно опасне ситуације.

Капа никада себи није опростио што је дозволио да она оде без њега, иако је сам касније постао познат по реченици: “Ако ти фотографије нису довољно добре, ниси пришао довољно близу.”

“Кривио је себе што није био тамо – увек је сматрао да је његова улога заштитничка нарочито јер је Герда врло често улазила у велики ризик,” пише Рогојска.

Осећао је кривицу и због тога што је увео Таро у фотографију.

Она се тада звала Герда Похорил, дошла је из Лајпцига, а он се звао Андре Фридман, био је згодан, неорганизован млади фотограф пореклом из Мађарске.

Обоје су побегли од прогона и трудили су се да нађу посао.

“Њихов сусрет је био лепа комбинација талената. Он је њу учио фотографији, а она њега како да извуче најбоље из себе.”

Страним фотографима није било лако да своје радове пласирају у француске новине. “Долазио је са лудим идејама које је веома успешно реализовао представљајући се као богати амерички фотограф који никада није био у Европи. Тек је стигао и то је разлог због којег нико за њега није чуо.”

“Желео је име које је звучало гламурозно, светски па је одабрао Роберт Капа.”

План је функционисао. Фридман је радио под именом Роберт Капа и постајао је запажен. И Таро је у то време почела да користи ново име.

Када је избио Шпански грађански, 1936, овај пар је добио шансу да свој професионални профил подигне на виши ниво, а уједно и да допринос у борби против фашизма.

Две недеље после почетка борби, пар је стигао у Барселону где су фотографисали републиканске војнике који се припремају за фронт.

Кренули су на пут дуг стотине километара кроз републиканску територију све до Арагона, Мадрида и Толеда, а онда на југ до прве борбене линије близу Кордобе.

Њихов рад је био добро примљен у Паризу, где су новине са одушевљењем објављивале фотографије које су подржавале Републиканску ствар.

Таро је почела развијати властити стил и градити каријеру, постајући познато име за врло кратко време, пише Рогојска.

Данас је Капа име које је познато у свету, а до недавно Таро је била потпуно заборављена.

“Сходно историјским околностима није изненађење да је Гердин рад пао у сенку, каже Кејт Брукс, америчка фото-репортерка која је радила у Авганистану и Ираку.

“У други план ју је гурнуо Други светски рат, чињеница да је њена породица нестала током Холокауста, а после тога и Капина погибија (1954.) Нико није остао ко би сачувао сећање на њен рад.”

Бруксова је постала свесна Таро пре неколико година када је откривен “Мексички кофер“ са 4500 негатива који припадају Капи, Таро и Чиму  (Дејвид Сејмур).

Капа је без успеха покушавао да прокријумчари снимљене филмове ван Француске током 1939. На крају су они завршили код амбасадора Мексика, генерала Франка Агилара Гонзалеса који их је однео, а потом им се изгубио траг. Детаљније о томе прочитајте овде (Мистерија Капиног “Мексичког кофера“)

Негативи су нетакнути остали у Мексику преко пола века. Када су преминули генерал Агилар и његова супруга, дошли су  у посед њиховог рођака, мексичког редитеља Бењамина Тарвера.

Маргарет Боурке-Вајт била је прва жена фотограф прикључена америчким трупама. Преживела је торпедовање током Другог светског рата.

Фото-репортерка Мартха Геллхорн (на слици) претварајући се да је болничарка задужена за носила ушла је наб род болницу који је ишао за Нормандију. Марие Колвин погинула је 2012 у Хомсу током напада Сиријске војске.

“Свако ко је фотографисао ратна дејства стављао је живот на коцку покушавајући да приђе ближе и види шта се дешава, каже Бруксова. Она разуме шта је мотивисало Таро.

“Сврха фотографисања и снимања филма је документовање онога што се дешава”.

Трагично је што је погинула тако млада и што нисмо имали прилику да видимо како се развија као фотограф.”

Из интервјуа Јане Рогоyска и Кејт Брукс за Newsour  BBC World Service.

Превод: Зоран Ђорђевић