ЦЕ ДУР
ФОТОГЕНИЈА (приче о животу, фотографији и фотографима)
Пред њим је била клавијатура, низ од белих и црних дирки подељених на лествице. Знао је да свира, а понешто је и сам компоновао. Није све то било ништа посебно, али увек када би сео да свира суочио би се са својим стварним моћима. Можеш да причаш о музици колико хоћеш, да знаш историју музике, да пратиш све што се дешава у њој, али када седнеш да свираш тек онда показујеш ко си и колико ти заправо вредиш у музици. Од тога се не умире, нико ти неће ништа, нећеш због тога пропасти, али то си ти, само оно што ти можеш у некој области да даш сам од себе.
Био је одличан слушалац, али као свирач крајње осредњи, да не кажем слаб. О компоновању да и не говоримо. Имао је изграђен укус и знао је и те како да критикује ружну или баш лошу музику. У ту дискусију је улазио и са својим пријатељима који су били професионални музичари што класичне што џез музике и било је ту пуно страсти и захваљујући својој речитости често би добијао за право.
Међутим када би остао сам са собом и тако сео и ставио руке изнад дирки помислио би колико је музике већ компоновано за клавир. Колико је било лепих композиција. Сви композитори су пред собом имали само те црно беле дирке и ништа више. И све су то радили са само десет својих прстију. Каква музичка дела за памћење. Биле су то само комбинације у редоследу прстију који типкају по одређеним диркама у неком ритму. А број тих комбинација је неограничен и постоји потпуна слобода да и нови композитори на истим тим диркама створе нове мелодије и хармоније које ће другима улепшати живот.
Прво Бах са својим строгим ритмом и контрапунктом, па Моцарт који је унео велику слободу, па Бетовен са својом драматиком, па Шопен који је унео снагу словенске душе, а онда Чајковски и његов концерт у Бе молу. И сада када ти желиш нешто да направиш, питаш се да ли то можда неко пре тебе, ко је био много много талентованији и ко је проводио много више сати за клавиром од тебе, већ раније није одсвирао или компоновао. Чак изгледа немогуће да неко пре тебе није већ одсвирао оних пар тонова које ти сада називаш својом композицијом. Како да знаш да ли некога можда поткрадаш, иако то не желиш, тј. како да знаш да ли је твоја композиција оригинална? Наравно, ниси ти никада ни изашао у јавност са својом музиком и вероватно никада нећеш ни изаћи, али питаш се, шта када бих ово некоме и одсвирао а тај каже, слушај то си украо од овога или онога?
У фотографији нема белих и црних дирки, постоји огроман свет који можеш сликати а да се ретко нађеш у истом положају као неко ко је раније сликао наизглед сличан призор. Да не говоримо када су тема твојих фотографија људи, њихова лица која можеш да окрећеш на коју год страну желиш. А опет, средства изражавања у фотографији нису неограничена, и она се своде на неке дирке и лествице које би требало да типкаш у неком свом распореду и ритму да би компоновао нешто оригинално.
Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)