УБИЦА

Сачекали су га на месту на коме је најмање очекивао. И убили су га.

Полиција је звала његову супругу тачно у два и тридесет иза поноћи.

– Госпођо, зовем вас из полицијске станице. Молим вас ако стојите, седните. Морам да вам саопштим тужну вест. Ваш муж је пре пола часа убијен на паркиралишту у центру града.

– Знала сам.

– Шта сте знали?

– Да ће бити убијен?

– Како?

– Врло једноставно. Нисам знала само да ће то бити тако брзо.

– Не разумем, како сте то могли знати?

– Није битно. Реците ви мени да ли сте ухватили убицу?

– Не. Управо трагамо за њим.

– Ја знам ко је то.

– Како знате?

– Донећу вам његову фотографију. Долазим одмах.

Полицајац је остао забезекнут широм отворених уста.

Страшна вест затекла је супругу у кревету усред сна. Изненадно буђење било је шок само за себе. Кад год се муж не би вратио кући на време, она би помислила на могућност његове смрти, ако не од срца, онда од нечије руке. Он јој је то сам наговестио. Ко очекује такву вест на крају је и дочека. Зато је све унапред преболела. Њен супруг се замерио оближњој кафани која је годинама до касно у ноћ емитовала несносну буку због које је он изгубио здравље. Сви његови покушаји да се градскa власт задуженa за ред и мир сама обрачуна са букачима нису уродили плодом. Морао је на крају сам да их тужи, а онда му је један од “невидљивих позадинских власника” једном приликом на сред улице показао покретом како “копа ашовом” рупу у земљи. Схватио је то као копање гроба.

Пошто је био фотограф, наредних дана је ловио свог “крвника” и после више покушаја, успео је снажним телеобјективом из даљине да сними његово лице. Испричао је све својој супрузи. Рекао јој је да у рачунару држи фотографију свог евентуалног убице и да је направио копију оригиналне фотографије којој је поред основног броја из камере доделио назив – УБИЦА, с тим што му не зна име. Једном приликом, шетајући се периферијом, случајно је открио и где овај станује. Жени је, тако, записао и његову адресу. Рекао јој је, ако му се нешто догоди, довољно је да у тражилици рачунара само напише име “убица” и добиће фотографију онога ко му је претио. Ако га тај не убије, бар ће бити наручилац убиства, а ако не и то, сигурно ће бити умешан у убиство на овај или онај начин.

Супруга се појавила у полицијској станици тачно кроз сат времена са лоше одштампаном фотографијом на обичном папиру, али је предала и нарезан диск са оригиналом на коме је писало кратко – УБИЦА. Рекла им је да је њен супруг био фотограф аматер и да је ту фотографију дао и седморици својих колега, који ће пред полицијом поновити исту причу. Био је предострожан, јер је сматрао да су “невидљиви” власници кафане били повезани са свим структурама у граду, па је рачунао да могу да дођу и до његовог рачунара. Сећа се добро да јој је рекао како га нервирају његове колеге фотографи који су толико лењи да често не дају име својим фотографијама, а да је то веома важно.

Полиција је одмах ухапсила осумњиченог. Овај је после дужег негирања, ипак, све признао.

Проблем са кафаном није решен до даљњег. “Невидљиви власници” су поставили другог директора. Млади људи долазе, веселе се, певају уз оркестар као да се ништа није догодило. Међутим, фотограф, који и није био толико познат, се захваљујући целом овом сплету догађаја прославио оставивши иза себе јединствену фотографију, која је добила историјску вредност и по којој ће он остати запамћен не само у аналима криминалистике.

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)

Драган Бабовић, Ф1