ГОРДОСТ

Драган Бабовић, КМФ

Како је почео као фотограф, тако је и завршио – гордошћу.

Прво је мислио за себе да је најбољи. Нема у томе ништа лоше. Па ко за себе тако не мисли? Боље то него да мислиш да си најлошији. Истина, не ваља ни једно ни друго, али мислити о себи je боља полазна основа која те гони да идеш даље, док сумња у себе може да доведе до одустајања. Најтеже је наћи средину.

А онда једнога дана, када се мало спустио на земљу и видео да и други имају добре фотографије, од којих би многе волео да је и сам снимио, схватио је да није у реду да потцењује друге. Имају и други шта да кажу и покажу. Онда се временом опустио и, дајући и другима да буду фотографи готово једнаки њему, живот поче да му се мења. Упознао је толико добрих људи, који су као и он имали исти сан – да буду фотографи, да их други тако доживљавају и да, на крају крајева, као такви једнога дана буду упамћени.

Почела су дружења, која су трајала годинама. Ишли су на заједничка снимања по Војводини, у Нови Сад, Сремске Карловце, Перлез, Иваново, Царску бару, па по Србији, у Ваљево, на Медведник, у Овчарско-Кабларску клисуру, на Стару планину, у Параћин, Зајечар, Пирот, Ниш, Сићево. Где све нису ишли? Учествовали су на многим фото такмичењима у земљи и свету, добијали награде, час један, час други… Дружили су се преко интернета, размењивали фотографије, утиске, давали једни другим савете, критиковали се, хвалили…

Али, једнога дана, њему је све злодогрдило. Више му од свега тога ништа није пријало. Као да је себе више давао другима него они њему. На сцену је ступала нова генерација. У почетку новим непознатим лицима, као што то обично бива, није придавао дужну пажњу. Али они су почели да се намећу. Почеше да му односе награде, прво ту, па онда тамо. То га натера да се мало замисли, да мало боље погледа шта они раде. И онда упаде у једну велику грешку. Почео је интимно да им се диви. Чак је почео да размишља да промени свој став према фотографији, да и сам на свет погледа друкчијим, њиховим, очима. Али, то га одведе на странпутицу. У једном часу се изгубио. Није више могао да нађе себе.

И можда је баш то било он што је у њему прекипело. Када је то успео да схвати, одлучи да се потпуно посвети себи. Више се ником неће јављати, нити путем интернета слати своје фотографије. Неће више никога мучити својим делима. На мејлове често није добијао никакав одговор, а ако би неки и стигао, била би то само по која кратка реч. Схватио је да он више никоме није потребан. Када би некога и упитао зашто је то тако, добио би кратак одговор да овај нема времена, да је страшно заузет. Изгледа да нико нема времена осим њега, да су сви окупирани и распродати. Зато је одлучио да више никада не учествује ни на једном фото конкурсу.

И тако се усамио. Сликао је само за себе и за своју душу. Можда је он ту имао и добрих дела која би била вредна пажње, али их више нико није могао видети. Изоловао се. Радио је само за себе. Међутим, то нико није ни приметио. Друштво је наставило да ради по своме. Један фотограф мање, па то је супер, што мања конкуренција, то више простора за друге.

С времена на време срео би понеког бившег колегу у разним приликама. Међутим, нико га није питао где је нестао, нити би питао да ли нешто ради, има ли нових фотографија. Кад би се растали после измењивања неколико уобичајених протоколарних реченица, он би наставио својим путем да корача гордо.

Гордо као када је почињао.

________________________________________________________________________

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)