XI САМИТ ФОТОГРАФА ЕKС ЈУГОСЛАВИЈЕ
У организацији Фото клуба Лесковац, Лесковачког културног центар, а под покровитељством локалне самоуправе у холу Лесковачког културног центра отворен је 11. Самит фотографа екс Југославије, у присуству великог броја љубитеља фотографије.
Први пут је додељена и награда „Жељко Синобад.”
Жељко Синобад (1962-2021) је рођен у Беграду, а пореклом из Kнина, био је потомак старог Далматинског племства. Од 1980. године радио је као професионални новински фотограф, а његова дела појављивала су се у разним каталозима, монографијама и као илустрације за поједина књижевна издања. Пропутовао је пола света и овековечио догађаје који су мењали или стварали историју…Оставио је неизбрисив траг на пољу Српске новинске и уметничке фотографије. Награда која је установљена у његову част, за 2021. годину додељена за „Лајф“ фотографију Фадилу Шаркију.
Традиционална награда, „Томин шешир” која се додељује за допринос развоју фотографије и међународне сарадње, је престижно признање, названо по доајену југословенске и српске новинске фотографије Томиславу Петернеку. Награду додељује Фото клуб Лесковац, а носиоц овог признања у 2021. је словеначки угледни фотограф Бранимир Ритоња, који се представио самосталном изложбама „Kуба” и „Зомбији или обични људи”.
Говорећи о Самиту и фотографији Бранимир Ритоња је истакао важност Самита, али се осврнуо и на фотографску сцену на овим просторима; „Окупљање фотографа са простора бивше Југославије је добра идеја, помало носталгична, јер ипак смо живели скоро цео век у истој држави. Преко Фото савеза Југославије смо заједно излагали и делили исте галерије. И ја сам излагао када је био неки конкурс у Лесковцу, чак сам колико се сећам добио и неку награду. Срећемо се са старим пријатељима па је то најзначајније, пошто се међусобно разумемо, а различите су културе и погледи на фотографију и уметност уопште. Размена искустава на том пољу је врло значајна, свако добије неко ново искуство, неку нову идеју коју може касније применити у свом раду.
Позван сам ове године као кандидат награде „Томин шешир” да изложим своје фотографије што је представљало тежак избор у одабиру колекције. Одлучио сам се за две колекције, једна колекција је репортажа са мог путовања по Kуби, а друга чисто ауторска фотографија портрета људи који су учествовали на демонстрацијама у Словенији 2012. године. То су све моји познаници. У то време политичари су вређали демонстранте називајући их; лијеви фашисти, комунистички фашисти…али то су обични људи, примењивати неке етикете из Другог светског рата и користити их сада у ово доба је непродуктивно и за жаљење. Замолио сам своје пријатеље, колеге, познанике да се свуку до паса и тако их фотографисао, то је био мој израз бунта против дневне политике која користи етикетирање и вређање људи терминима из прошлих времена. Нико од тих људи у то доба није још ни рођен, али то није сметало политичарима да их тако етикетирају. Изложба је била представљена у Цанкаријевом дому док су неке галерије одбиле да излажу те моје фотографије, ипак срећом неке мале и мање значајне, а онда сам добио позив из Цанкаријевог дома где су фотографије биле изложене. Дошао је и тадашњи председник Борут Пахор који је погледао изложбу, али није коментарисао. Цела колекција има преко осамдесет фотографија, а овде у Лесковцу сам изложио десет.
Однос према самој фотографији се у новонасталим државама није много променио, али је могуће студирање фотографије у иностранству за Словенију и Хрватску које су у Европској унији, ту су нам отворена врата, а тамо су различити погледи на фотографију. По мом мишљењу постоје два правца, један је тзв. Kонцептуална уметност гђе се фотографија користи као споредна идеја да се прикаже идеја аутора за шта ти треба пуно објашњавања да би то разумио. Онај други правац у фотографији који ми је ближи је да мени за фотографију и уопште у ликовној уметности не треба објашњење, јер ја сам треба да видим на фотографији оно што је аутор хтео да каже кроз своју слику. Ако не знаш да се изразиш преко медија који користиш у овом случају фотографије како би показао своју поруку и треба додатно објашњавање онда треба да пишеш књигу…”
Међу награђенима био је и градоначелник Лесковца Горан Цветановић који је званично отворио Самит и коме уручена захвалница за посебан допринос маинифестацији и подршку култури фотографије у Србији.
У Народном музеју, у склопу Самита отворена је самостална изложба професора фотографије на Факултету примењених уметности у Београду Бранимира Kарановића који је са нама поделио своје утиске и виђење фотографије: „Драго ми да сам, учествовао на овогодишњем Самиту Екс Yu фотографије, што ме враћа у неке седамдесете и осамдесете године кад су се одржавали Kупови Југословенске фотографије где сам редовно одлазио, у Скопље, Приштину, Зрењанин у Тракошћан…били су то драгоцени скупови фотографа и драгоцене изложбе. Овај Самит ме подсећа на то време и радује ме да учествујем. Раније нажалост нисам долазио, али се надам да ћу убудуће долазити редовно. Наравно, посебно ми је драго што сам позван да излажем и да учествујем са својим фотографијама и са презентацијом о фотографији на овој манифестацији где сам говорио о свом раду који је дужи од четрдесет година, и аматерски и професионални и педагошки.
Овде сам у Лесковцу у Народном музеју изложио две колекције фотографија, једна носи назив „Too Much Photography” односно Сувише фотографије, где сам на један духовит, али циничан начин указао на злоупотребу фотографије као адвертајзинга или као декорације у огромним форматима и на разноразним местима. Преко зграда, преко билборда и саобраћајних средстава која су данас облепљена рекламним порукама тако да су и прозори прекривени па се кроз њих ништа и не види. Билборди се појављују у серијама један поред другог, такође са огромним фотографијама које нам преносе рекламне поруке, сада у дигиталном добу абнормалне величине и формата. Наравно, то јесу професионалне фотографије па можда и професионалаца које сам и ја школовао, али сматрам да таква врста употребе ремети нашу оптику, наше разумевање димензија и пропорција у друштву. Превелики формати, огромне фигуре манекена који једноставно стварају слику, да не кажем као у филму о Kинг Kонгу и Годзиле, морског чудовишта које се појави у граду и руши све пред собом. Тако се нама омиљени спортиста Новак Ђоковић у Београду налази на панелу од тридесет метара, велика фигура, е сад, неко мало дете како оно може да схвати пропорције, јер то је фотографија која је апсолутно верна, као да је живо биће, па онда треба да разуме те пропорције између човека и такве фигуре на фотографији билборда. Сматрам да ту нешто није у реду, а није ни то што смо пре неких педесетак година почели да правимо самопослуге са великим излозима великим прозорима где можете да видите унутра понуду робе, а данас су сви ти излози прелепљени фотографијама парадајза, паприке – у огромним сразмерама. Зашто? Зашто су прозори који би требали да пропусте дневну светлост у радње и који треба да прикажу шта се продаје и шта се догађа унутра ођедном прелепљени фотографијама и пластичним банерима? За мене то су Потемкинова села, лажни свет, виртуални свет и због тога сматрам да треба указати на претерану употребу фотографије која је на погрешном месту, погрешних димензија веома лоша за нас…”
Осим размена искустава и предавања на овогодишњем Самиту једанаестом по реду учесници су могли и да фотографишу лепоте и занимљивости Лесковца и Старе pланине која плени својом лепотом и како то у фотографији бива увек је другачија и неочекивана у својим променама светлости и атмосфере, а није изостала ни готово пословична љубазност домаћина. Да закључимо Манифестација какав је Самит фотографа екс Југославије, једна је од оних које треба неговати и чувати, јер је фотографија као и време и живот ломљива и подложна промени, разлог више да јој се да место које јој припада у историјском и културном смислу. Негујући фотографију негујемо и културу сећања не само за оно „ето мене, ето нас“ него и за будућност у коме ће неко „било је“ остати као траг и наук онима који тек долазе. До неког новог Самита фотографије!
Фотографије и текст: Јован Његовић Дрндак
