А ГДЕ ЈЕ ДУША?

Што не рећи, једна од јачих критика је да фотографије неког аутора немају душу. Кажу, све је ок, свака му је, што се тиче технике, просто савршена. Он је мајстор и композиције и светла, али, брате, промашај. Нигде душе. Нема просто никаквог штимунга. Изнад свега, када окренеш главу на другу страну, не сећаш се више ниједне од тих тридесет или четрдесет фотографија изложених на његовој самосталној изложби. Нешто ти пролази кроз главу, слике и људи се мешају, али ниједна конкретна сцена није толико јака да ти се једном за свагда уреже у памћење. Ако се неко и сети неке, онда ће рећи, ето јесам ли ти рекао, то је изузетак, а изузетак само потврђује правило.

Од једне до друге изложбе, увек исто. Све док једног дана, тог једног јединог дана који ћу памтити целог живота, тај фотограф без душе није изложио једну фотографију која нас је све натерала да заплачемо. Ко би јој год пришао на један метар није могао а да не засузи. Нико од нас то није могао да верује. Она није била технички савршена, али је овога пута имала душу. Свако се сада пита шта је било на тој слици, али ако бих морао да се закунем у све на свету, верујте ми, не бих могао да је опишем ниједном једином речју. Ма небитан је њен садржај, он се не да препричати речима. Битно је да је то била фотографија са душом и то таквом да су сви стајали испред ње и ридали.

Прошло је од тада толико година. Наш колега је преминуо можда непуну годину након те изложбе. Сви смо остали без речи. Из главе нам није избијала она његова фотографија. Као да је знао шта се о њему прича и шта сви мислимо о његовом делу, па је, предосећајући свој скори одлазак на други свет, наш колега намерно снимио ту фотографију по којој ћемо га памтити целог живота.

А када сада сумирам све што сам знао о њему, па и о другим фотографима и о фотографији уопште,  све сам склонији веровању да је то био и последњи тренутак да он направи фотографију свог живота. Све што је снимао годинама, што ми нисмо ценили, јер то можда нисмо ни знали, он је крунисао том једном. Због свега што је снимао у току живота ми смо га доживљавали као колегу фотографа, али због ове једне коју је снимио за сва времена, остаће у нашем сећању као један истински уметник са душом.

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора) 

Драган Бабовић