ДИГИТАЛНE ЧИТУЉЕ

Драган М. Бабовић, КМФ

Писмо главном уреднику једног веома важног дневног листа:

– Поштовани уредничке, овим желим да патентирам свој оригинални проналазак – дигиталне читуље. Ваш лист живи већ скоро цео један век углавном од штампаних читуља, које су, као што знате врло скупе. Њихова цена је у историји вашег листа само расла и вас ниједна светска економска криза никада није погађала, јер ви сте се, као што су то учинили и црква и држава везали за тај главни догађај у животу – смрт, када људи не жале паре да одају последњу почаст својим најближима, макар им сутра ништа не остане ни за јело. Нећу рећи да у том послу имате монопол као и они, али ту сте негде.

Ни ја нисам, поштовани господине уредниче, од јуче. Немојте схватити да вас ја нешто критикујем или још горе ловим у некој врсти неморалности да зарађујете на туђој несрећи. Ма не, то ми није ни на крај памети. Ја управо имам идеју како да још више зарадите, али да то учините на много елегантнији начин, што би рекли, широке руке и великодушно. Јер, признаћете ви за високу цену нудите ожалошћенима врло мали простор. Онај гробчић од дела једног ступца на коме стаје тако сићушна фотографија покојника из његове личне карте, је заиста мали, просто узан и неудобан. Зато вам ја нудим нешто револуционарно ново.

Молим вас да ово схватите врло озбиљно. Ја ћу вам сада открити моју идеју, али да знате да и ви и било ко ко ово буде прочитао, зна да је то моја идеја и да ја имам право на бар 10 одсто од прихода када се моја замисао оствари. Зато, молим вас, немојте мислити да ми је можете украсти, што, наравно, молим вас, да ме не схватите погрешно, не мислим да би ви урадили с обзиром на углед који ваш лист ужива и код нас и у свету.

Дакле, не бојим се онда да вам сада изнесем укратко ту идеју. Ваш лист има своје онлајн интернет издање, које чита мањи или већи број људи, а читуље би повећале сигурно ту читаност. Ви, дакле, сада отварате нову рубрику – дигиталне читуље, које наравно не би звали тако примитивно, већ би дали неки песнички назив, нпр. НЕИЗБРИСИВА СЕЋАЊА. У тој рубрици би рођаци, пријатељи (што не и непријатељи), колеге покојника, могли да објављују своја сећања о њему, његову биографију из свог угла, све оно што је тај човек радио, слике, фотографије, приче, мисли, изреке, шале, а ако је нпр. био фризер његове фризуре, а ако је био радник на грађевини, списак и слике зграда на којима је радио. Знам, рећи ћете, па ми већ имамо тако нешто, али нико ништа ту не објављује. А ја ћу вам рећи, па наравно, ви им морате развити машту са неколико измишљених читуља које ће им дати идеју да се и они укључе. Узмите, нпр. неког познатог писца чија се годишњица смрти приближава па на тим страницама сами објавите хвалоспеве, заниљивости из живота, или неки његов још необјављен текст, нешто што би људе гануло. Или узмите неког скоро преминулог фотографа чије фотографије за његовог живота нико није видео, па му их објавите. И сами знате колико има места на данашњим хард дисковима и модерним серверима. Скоро неограничено, а ништа не кошта.

Поштовани господине уредниче, ви нисте овога часа свесни о каквом се бизнису ради. Како би он могао да се разграна. Ја сам, као творац ове идеје, у потпуности свестан да покретање овакве једне рубрике може оживети целу нашу посрнулу привреду. Када се само мало развије, настаће многа нова занимања. Наиме, када заживи овакав једна вебсајт људи који дају другима читуље ће се сетити тога да су и сами смртни, па ће док још имају времена, а и сами знате да се не зна ко ће када на онај свет, почети да припремају грађу о себи. Почеће да путују у места свог рођења како би усликали кућу у којој су рођени, па ону која је настала на њеном месту ако су је срушили новокомпоновани инвеститори и суинвеститори, да фотографишу поља на којима су јурили лептирове, реку у којој су научили да пливају, школу коју су похађали, па учионицу, па да нађу своју стару учитељицу, па места где су летовали. Замислите само како ће се пробудити само једна грана привреде као што је, рецимо, туризам. Да не говоримо о томе да уз то иду све друге гране као што су производња хране, саобраћај и сродне делатности, али и уметност, књижевност и фотографија.

Ето, поштовани уредниче, то би било то. Још само да дам идеју шта би се све могло објављивати о покојнику – нпр. жена би могла да објави какав је он био ка супруг и отац њихове деце. Деца би могла да објаве какав је он био као отац и шта су постигли захваљујући ономе што их је он учио, на шта је он стављао акценат у животу. Ту су и рођаци. Али, замислите, уредниче, да се испостави да је он имао и љубавницу, па да сада и она хоће да објави своја сећања, или да се испостави да је имао и ванбрачну децу пре или после склапања брака. Можете замислити како би ваша нова рубрика постала занимљива за читање, и колико би она привукла читалаца. Онда при таквом расту читаности не би ни морали да јурите оглашиваче, већ би вас они сами јурили и утркивали се ко ће да да више пара да буде на страницама посвећеним појединим покојницима са најконтроверзнијим биографијама.

Још када би постојала и два одељка, нпр. један који би се звао О покојнику све најбоље, за оне који су га волели, и други – Оно што нисте знали о њему, да не кажемо О покојнику све најгоре, коју би користили они који га памте као посланика неке тамо Народне скупштине која је донела Закон о национализацији којим им је узета сва имовина. Или…ма да не набрајам више. Узмимо пример да је покојник неки политичар који је имао јаку опозицију, шта би ту тек имали да читамо у наставцима. Да не помињем навијаче клубова, па, молим вас уметнике и друга занимања где влада велика конкуренција и љубомора…

Надам се да сте схватили какву би револуционарну улогу у даљем развоју друштва могла да одигра једна оваква рубрика у којој би у потпуности био откривен прави лик и дело неког члана друштва који је то друштво напустио.

Била би то, пре свега, једна добра школа живота. Истина, то би било толико занимљиво штиво, да би због тога можда опала потражња за романима и другим литерарним формама, али Бог зна зашто би то било добро. Бојим се да би ваш лист у потпуности уништио конкуренцију. На крају, шта би тек добили историчари, какву грађу.

А као шлаг на торти, рећи ћу вам још један закључак до кога сами сигурно нисте могли доћи. Чак сам сигуран у то. Знате да све велике цивилизације памтимо само по споменицима које су оставили. Замислите какав би ово био дигитални споменик целом једном народу који је мали и који брзо нестаје, а да не говоримо да полако све што има продаје странцима у замену за за гомилу безвредних новчаница. Чак и када останемо без земље, воде и ваздуха, у тим дигиталним читуљама ће остаће забележен наш дух за сва времена. Ми би као Срби били први који би тако нешто покренули. Био би то велики историјски и културни траг који би оставили у писаном и визуелном облику за генерације које долазе за нама. Тиме бисмо дали свој оригинални допринос цивилизацији чији смо члан, без обзира на фазу тамо неких ефемерних приступних преговора и чињеницу да нас Европа још дуго неће у своју заједницу. Па кога још то брига поред оваквог дела које можемо оставити свету?

О, о, драги уредниче, осећам да смо постали већ и пријатељи, замислите када би те читуље биле и на енглеском језику и отворене за све у свету…за све народе света. Ма да не ширимо даље, нека тај план остане за сада наша мала тајна. Само велики народи као што су српски и енглески могу збијати шале на сопствени рачун. Разлика је само у томе што то њима доноси стални профит а што нас све скупо кошта.

Опростите, таман сам хтео да завршим ово писмо, кад ми паде још једна идеја на памет. Замисите када би се од самог почетка организовао и конкурс за најбољу уметничку фотографију покојника, или конкурс за најлепше лице…све са плаћањем котизације за учешће. Ух, пардон, можа сам га сада претерао…Али, опет, кад боље размислим, замислите колико би онда ту било огласа за продају фото опреме и…све у том смислу…

________________________________________________________________________

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)