Смрт вреба иза сваког угла
Пре неколико дана објављена је вест о трагичној смрти Ројтерсовог слободног фото-репортера, Молхема Бараката, који је према неким информацијама имао само 17 година. Страдао је док је фотографисао борбе у Сирији. Тог тренутка Ројтерсова етичка и пословна пракса испровоцирала је велико незадовољство у заједници фото-репортера. Отишло се толико далеко да је написана петиција којом се од ове новинске агенције тражи да преузме одговорност за смрт овог дечака – фото-репортера.
Знајући да многе младе колеге, под утицајем онога што су видели у холивудским филмовима, маштају о томе да раде сличан посао, ово је упозорење да је живот много другачији од филма.
Одмах после Баракатове погибије огласио се новинар Бибисија, Стјуарт Хјуз постављајући питања везана за године овог дечака, обуку и плату. Ројтерс је одмах одговорио следећим саопштењем:
Дубоко жалимо због смрти Молхема Бараката, који је Ројтерсу продавао фотографије као фрееланцер. Како бисмо заштитили многе фото-репортере на терену у опасним зонама и ратним местима пуним насиља мислимо да није у реду да у овом тренутку дајемо било какав коментар.
Ову изјаву је, Ендру МекГрегор Маршал, бивши Ројтерсов шеф бироа који је дао оставку 2011, после 17 година рада у Агенцији, назвао „изузетно циничном и нечасном.”
Реутерс је објавио податак да је Баракат имао 18 година али то није умањило бес новинара попут Кори Пејн која је у свом блогу који се широко цитира написала: „Како је могуће да неко тако неискусан попут овог тинејџера буде примљен у водећу новинску агенцију и да ради у ратној зони.”
Пејн такође открива податак да је Ројтерс изгледа Баракату плаћао само $100 за 10 фотографија које би аплоудовао дневно са могућим бонусом од $50 или $100 ако фотографија буде изабрана у пакет за Фотографију дана на блогу Њујорк Тајмса.
Хана Лусинда Смит у свом блогу пише:
Баракат ме је питао да ли може да ради са мном, а ја сам одбила јер нисам хтела да преузмем одговорност за неког ко има само седамнаест година и нема никакву обуку за рад у ратним условима, и уопште има врло мало искуства. Убрзо сам видела да шаље фотографје за Ројтерс. Веровала сам да су они преузели одговорност за њега у свим оним сегментима у којима ја нисам могла.
Њене речи су покренуле писање петиције под називом: „Ваш шеф бироа/шеф екипе и регионални уредник, одговорни су за вашу безбедност“ и треба да преузму одговорност са смрт младића.
Шта би тачно значило „преузимање одговорности“ само се нагађа. Да ли би било довољно ако би Агенција признала да није правилно обучила или опремила фотографа у зони ратних дејстава и онда се извинила? Ко је тај који би требао да упути извињење? Да ли би требало исплатити неку одштету? За писце ове петиције преузимање одговорности покреће многа друга питaња.
Тужна је чињеница да Баракат вероватно није једини тинејџер који ради за велике агенције каква је Ројтерс. Његова смрт скренула је пажњу јавности и могла би довести до промена.
У закључку свог текста Смитх пише, “Стигао је тек до четвртине свог животног пута, и због тога није смео да буде ни близу линије фронта, а најопаснија ствар због које би морали да бринемо требало је да буде то што вози мотор.”