АКТ КАО ПОЕЗИЈА

Осврт на књигу и изложбу актова Милана Живковића

– Не знам како али никада не сањам. Тешим се тиме да сам све снове одсањао будан. (Милан Живковић)

У нашој фотографији постоје људи који поред рада на фотографији подучавају друге тој уметности, пишу о другим фотографима и фотографији уопште, делују упоредо на многим фронтовима, а да често због тога сами остају занемарени, у сенци рефлектора јавности коју су несебично уперили према другима. Један од аутора који је својим фотографијама оставио дубок траг у српској историји фотографије, а кога прати горња судбина, је Милан Живковић. Сви га познајемо као уредника часописа “Рефото”, маестра фотографије, који више не жели да иза његовог имена стоје било какве титуле, чланства у уметничким саветима и жиријима. Својим “оставкама” он никога није повредио, али се оправдано вратио на домаћу фотографску сцену и ту одмах у широким потезима дао толико тога вредног пажње, јер је он у фотографији вундерман – чудо од човека.

Његов бунт проистекао из искрене истинољубивости и правдољубља, само га је ослободио терета и учинио да развије крила и залепрша како му и доликује. Тако је ослободио себи простор да објави три од шест планираних књига у којима је (за сада) историји препустио више од шестстотина фотографија које је снимао последњих 30 година. Слике Баната, живота Банаћана, природе која га окружује, као и женских актова садржај су три већ објављене књиге. Једна од за сада необјављених, под називом „Фотографске приче“ биће специфична по томе што је посвећена радовима других фотографа о којима је годинама писао и у њој ће бити само његови текстови. Претпостављам да нисте знали али Милан је поред награда за фотографије добио и неколико награда на ликовним салонима, пар награда за текстове и приче, а сада је (надамо се привремено) поново променио медиј изражавања и на фестивал „Жисел“ уместо фотографија по први пут послао филмове. У конкуренцији тридесет филмова за приказивање изабрана су му три видео рада а добио је и две награде: трећу за филм „Први снег“ и награду за најбољу камеру у филму „Врелина“.

Овде ћу се осврнути на књигу са актовима и изложбу коју је одржао половином ове године у Чачку. Он је, наиме од неких 220 фотографија актова објављених у књизи “Други сан”, у оквиру Републичке изложбе “Дани фотографије у Србији” у Чачку крајем јуна 2014. године одржао самосталну изложбу која носи исти назив као и књига. Као посебну занимљивост рећи ћемо да су 62 изложене фотографије одштампане на ручно рађеном Saunders Wаtterford папиру тежине 700 грама и кроз штампач су пуштене без обрезивања неравних ивица, карактеристичних за калуп у којем је цеђена пулпа. Не знам шта је Милан радио али одштампане фотографије имају пуну црну боју коју је немогуће постићи стандардним поступком инкџет штампе јер на оваквом папиру (који боју максимално упија) слика обавезно испада бледа. Овакав избор тешког и ригидног материјала омогућио је аутору да фотографије на изложби буду потпуно слободне, постављене уз помоћ малих металних штипаљки – без икаквих других додатака и рамова. Све ово не треба да вас чуди јер је његова дугогодишња сарадња са произвођачима папира и експериментисање штампачима и материјалима за штампу резултирало са више од петстотина одштампаних узорака: петнаестак уређаја, четири произвођача штампача и скоро тристотине различитих папира од двадесетак компанија. На основу тих узорака настала су три текста о инкџет материјалима и могућностима а добијене резултате поштују и произвођачи папира са којима је у сталном контакту и који му непрекидно шаљу нове узорке на тестирање.

О изложби и књизи аутор каже: “То није пуки сан о другим женама већ покушај да се на лични и, што је више могуће, оригиналан начин прикаже женско тело. Више од тридесет година, на филму или дигитално, снимане су пријатељице које су, поред поверења, имале жељу да буду део овог пројекта који се неће скоро завршити, све док будем имао могућности да држим фотоапарат.”

Кроз актове он изражава свој посебан осећај за лепоту женског тела, притом тежећи да пронађе у њему нови идеал, да буде друкчији од онога што раде или су радили пре њега други фотографи. Колико је могуће измислити неку нову позу, која је полазна основа за све актове уопште, то је велико питање. Али, искусан фотограф зна да је свака жена личност за себе и у физичком и у духовном погледу, зна да укупну слику са главним објектом чини и околина, те кроз своје студије, огледе и есеје, Живковић ствара коначна уметничка дела у којима је композиција срочена тако да нико ко воли фотографију или се њоме бави не може да остане равнодушан. Колико је знања, маште и креативности унео у овај деликатан задатак уверићемо се и делимичним прегледом ове његове сјајне збирке фотографија на којима је представљено око тридесет модела.

За Милана је жена коначни, ултимативни идеал лепоте. Иако су још Стари Грци успели да у складним пропроцијама пронађу и искажу идеал лепоте женског тела, уметници више од двадесет векова покушавају да пронађу и наметну своје виђење нагог женског тела као нови идеал. Од грчког вајара Поликлета (из петог века пре Христа) није превазиђена складна композиција идеалних пропорција тела у коме у савршено тело мора стати седам глава. Фронталност и симетричност (и поред статичности) такође није до данас превазиђена. Статику је динамиком први разбио Поликлет, извајавши фигуру “Копљоноше” у котрапосту (природном ставу људског тела ослоњеног на једну ногу при чему се тело извија у S линију), која се и данас највише користи. Први акт (без икаквог вела) је Пракистелова фигура Афродите Книдске (четврти век пре нове ере), такође у контрапосту.

 Веома омиљена тема у сликарству, женски акт се тек са фотографијом развио до неслућених размера. И када смо помислили да је ту све речено, српски фотограф Милан Живковић, пажљиво тражи и проналази положаје тела, углове снимања и амбијент у коме ће уз помоћ симетрије и асиметрије, кривих и правих линија, глатке коже и грубе текстуре необичних и често непрепознатљивих простора, истаћи не само лепоту већ и снагу жене – најчешће оличену у контакту шаке с истакнутим венама и глатке коже тела.

 Изразитом симетријом он се служи у фотографијама “Замка”, “Време је стало”, “Клаустрофобија”, “Залазак сунца” или “Хобит”. Асиметрија је за њега много већи изазов, па од својих модела захтева позе у којима често користи и широм отворене шаке као на слици “Пројекција”, “Откривање облика по Леонарду” или “Чвориште”, где постиже ефекат велике динамике. Оно што нам заправо омогућава да видимо све облике, прегибе, симболе, Буњуелов “мрачни предмет жеља” је светлост. Приликом фотографисања користи природно светло, оно које пада на објекат са оближњег прозора, али његов немиран дух и потреба за огледима тера га да употреби и вештачко осветљење, помоћу кога изводи потпуно нове мајсторске бравуре, имајући пуну контролу над њим. Као пример експериментисања светлом искористићемо фотографију „Строго контролисани хаос“ на којој је аутор применио технику цртања светлом (LED диодама) али на начин који нико пре тога није искористио. Како смо сазнали у разговору годинама је „сањао“ о фотографисању светлосних трагова прецизних математичких формула и начину да визуализује векторе функција кретања. Након што је осмислио и направио „алат“ односно носаче трака LED диода, уз помоћ пријатељице која је балерина и апсолутно равноправни учесник у стварању (од њеног кретања итекако зависи изглед коначне фотографије) успео је да реализује и тај сан.

 Милан Живковић је заљубљеник у живот и жене, храбар и директан човек који не околиша, па ту своју особину обилато користи и показује и када снима наготу. Он снима сваку сцену гледајући јој право у лице. Тако су његови актови често портрети жена у којима њихово наго тело истиче и њихову личност. Велики број њих показује целу фигуру коју он смешта у различите амбијенте (јасно је видљива упорна и непрекидна потрага за новим просторима), желећи да изрази велику супротност облика – између женског тела и простора, рецимо “Коцка до коцке” где облине груди супроставља оштрим угловима коцки. Међутим у другом делу серије он управо дочарава склад људског тела и околине – “Конвергенција” и “Фузија текстура”. У великом броју фотографија Живковићу је примарна текстура “Мимикрија”, “Сливање текстура”, измена облика иза мање или више провидне баријере као што су завесе или стакло и неоштрине настале комбинацијом дуге експозиције и покрета: “Вертикале”, “Испод вела”, “Позитив и негатив”, “Ланчана реакција” “Међупростор”, “Под светлом неона”. Важна особина његових фотографија јесте геометрија, где строгим облицима (које налази пажљивим избором у реалном простору) као што су троуглови, правоугаоници или њихова комбинација супроставља женске облине – “Мало место за маштање”, “Две”, “Релације”, “Форма”, “Између два спрата” или “Округли сто”.

Важно је рећи да се изнад ликовног које је довољно само за себе, код Живковићевих фотографија увек надограђује посебан дух којим аутор комуницира са оним делом публике који је на истој таласној дужини. Тако он цитира Гоју на фотографији “Омаж Гоји”, или слика пејзаж са највишим и најлепшим врхом на свету, до кога се долази рајским путевима под називом “Идеограм”. Посебно велике домете постиже када у средњем и крупном плану од женских облина ствара права ремек дела, међу којима су фотографије “Ефекат притиска”, “Мапа тела 1 и 2″, “Нежност и снага”, “Светло јутра”, “Други угао”, “Торзо”, “Асиметрија”, “Дисторзија”, “Победа над тамом”, “Август”, “Венера”, “Додиривање”, “Апликација”, “Исцртавање”, или “Тачка додира”, а као врхунац достиже минимализмом детаља у фотографији “Линије”.

Живковића привлачи све. Као искусног фотографа који потпуно влада свим фотографским техникама, њега заокупљају даљи помаци у истраживањима. Он просто напиње облике до крајњих тачака оквира слике, постижући да набијена енергија често “експлодира” ван њених физичких граница у један психолошки простор, као на фотографијама “Позориште сенки”, “Кошава”, “Лажни осећај кретања” и “Вртлог”.

Милан Живковић нема нерашчишћених рачуна са женама, женском лепотом и својом односом према њима, јер човек који снима актове, начином на који то ради и касније приказује другима, говори много и о себи. Он велича жену, све што чини је у славу жене. Он доказује универзалност њиховог бића, биле он из његовог родног села Баваништа или неке светске метрополе, али целим својим опусом посвећеном акту, Милан Живковић, заправо, афирмише лепоту српске жене.

Док други мушкарци трче за лоптом на огромном зеленом травњаку да би убацили лопту у гол, при чему их милиони других мушкараца у томе прате својим погледима са страхом да ће пропустити убацивање лопте у гол или поред њега, дотле он предано истражује нове могућности приказа женске лепоте, остављајући за собом вредан уметнички траг.

Живковић све то чини са великом страшћу. Он је надарен, богат, из њега просто куља таленат. Пошто се тај дар не може пренети на другога, он га репродукује и умножава кроз дела. У таквом давању себе он је беспоштедан, алтруистичан, поклонодавац, без трунке трговачког које би од публике тражило нешто за узврат. Сваки велики уметник или научник сигурно има само кратак период у коме достиже свој врхунац, по коме се памти, а коме претходи или следи дуги низ година тешког учења, припрема или једноставног стајања у месту. Актови Милана Живковића су дело његовог тридесетогодишњег рада и показују једну сталну узлазну линију, која се креће од општег ка посебном. Он креће са класиком, улази у велико поље експеримента, потом се поново враћа класици и са новим искуствима и осетљивошћу којима је обогаћује, даје нам дела за памћење.

Његов однос према женској лепоти доводи га до снаге жене, па у њеном приказу он бриљира са неколико фотографија. “Нежност и снага”, супроставља снажан грч шаке на стомаку наспрам нежности склопљених латица стидних усана, које се крију на дну купе доњег стомака окружене благим облинама белих бутина. “Чвориште” из доње перспективе приказује девојку која из све снаге гура испред себе тежак терет са обе руке. Овде аутор користи динамичке силе линија које граде тело, руке и ноге да би приказао напор и снагу жене. На слици “Снага” он је светлошћу истакао снажну женску руку пуну набубрелих вена што пумпају крв, док носи исплетени шал строге текстуре. На овој фотографији у којој је присутан одраз голе задњице у огледалу, видимо како аутор мајсторски наглашава главну мелодију коју чине угодне кривине женског тела у првом плану и загашене позадине његовог одраза у огледалу. Врхунац представља фотографија која и носи назив “Снага жене” на којој је Живковић снимио девојку из птичје перспективе тако да она гледа горе, готово директно у нас. За разлику од претходне слике где аутор о снази говори као о физичкој сили, овде нам он кроз портрет жене, на којој видимо њена савијена рамена и нежне дојке које се расплињују у два правца, говори о правој снази жене која извире из њене искрености, нежне огољености и отворености. Иако теорија заговара да се птичја перспектива користи да би се приказала нечија маленкост, потчињеност, зависност, уметник намерно користи баш тај угао да произведе дијалог у свима нама на тему жене и њеног положаја у друштву. Управо је та њена потпуна предаја, незаштићеност, положај који тако убедљиво говори о томе колико је управо жена та која носи терет живота на својим леђима, састојак који аутор користи да изрази праву снагу жене, ону снагу којом нас жена разоружава, а којој се аутор искрено диви.

За разлику од многих који се баве фотографијом са мање или више успеха, Милан је фотограф који не само да има урођен дар за фотографију већ о њој зна готово све. Никада до сада није сабирао колико је текстова (о фотографима, фотографским техникама и технологијама) објавио, нити зна број одржаних школа фотографије, разних радионица и предавања. Он је фотограф који се због успешног бављења различитим областима фотографије може слободно назвати фотографом неке нове ренесансе, што не рећи, Леонардовске снаге. Његово име, на пример, заслужено стоји уз име Александра Долгија (којем је с пуно љубави посветио књигу „Други сан“), и фотографа који су обележили прошли и почетак овога века и миленијума.

Актови Милана Живковића уздижу жену и лепоту њеног тела, градећи за многе нове естетске идеале. Његово поетично виђење женског тела истиче женственост, која у себи крије тајну формулу за привлачење супротног пола, али показује и снагу симбола рађања. Оно о чему сви мушкарци помисле на сваких четири минута (лице са очима и уснама, груди, бокови, стидне усне, задњица, бутине) Милан Живковић доноси на светлост дана без околишења. Као да каже, изволите, гледајте, то је то. Слободно се приближите, ако нећете ви, ја ћу вам приближити. То је то и нема ништа иза тога, осим поезије. Обим његовог рада је толики да би се о њему могла написати посебна књига. Ваља истаћи и то да су Милану Живковићу у решењу грађења слике, која почива на проблему како попунити парче белог папира, сви елементи подједнако важни. Овде се можда крије једна од тајни јер, како сам каже, када модел схвати да голо тело није примарно већ да се додавању или одузимању реквизите, промени позиције модела и светла, бризи о утицају скраћења на изглед тела посвећује више пажње тада нагост постаје секундарна. У том тренутку модели постају активни учесници процеса фотографисања и максимално дају свој удео енергије неопходне да се склопи комплетна прича – пре но што се чује звук активираног затварача фотоапарата. И док фотографи муку муче да пронађу моделе и простор Милан (с обзиром на то шта ради и да живи на релацији Ковин – Београд) мучи муку са недостатком времена. Ипак и даље успева да одсања још понеки сан у којем се појави неко ново женско лице односно тело.

Кенет Кларк је рекао да реч акт не носи никакав непријатан призвук. То доказује и Милан Живковић који је приближивши све делове женског тела људском оку, у њима пронашао чедност, непатворену чистоту али и огромну сензуалност. Жене и њихова тела на његовим фотографијама се доживљавају као естетизована уметничка дела сама за себе, живе скулптуре у простору неког другог, сада већ освешћеног и овековеченог, сна.

Књигу Милана Живковића “Други сан” се може прегледати овде  ►►►

Драган Бабовић, F1

Београд, август 2014.