In memoriam: Ana Lazukić

1937. – 2020.

Kamera umesto makaza


Među fotoreportrima lista Magyar Szó (Novi Sad) kao da je vladalo pravilo: prvo postani krojač, pa onda probaj fotoaparat. Ovo je važilo i za nekad neprikosnovenog gospodara foto-odeljenja Julija Bežana (Brezsán Gyula), ali nešto kasnije i za Anu Lazukić, koju nam je poslednjih dana juna oteo prokleti virus Covid-19.

Ana Lazukić rođena je kao Anna Hemm, prvo dete trgovca modnim artiklima koji je imao radnju na (tada) glavnom šoru Novog Sada: Temerinskoj ulici. Kada su nakon rata nove vlasti nacionalizovale radnju, porodica iz srednjeg staleža odjednom je postala siromašna. Anu su poslali kod rodbine u Kulu, gde je izučila krojački zanat, a vrativši se za Novi Sad ipak je nastavila školovanje i završila školu za vaspitače 1959. godine. Tu, u toj školi zarazila se fotografijom, pa se po savetu nastavnika i učlanila
u Foto-kino klub “Branko Bajić” u kojem je stekla osnovna znanja te počela i da učestvuje na izložbama širom zemlje i da dobija manje ili veće nagrade.

Po završetku škole upisala je Katedru za mađarski jezik i književnost na Filozoskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, i tu – mada do diplome nikad nije stigla – stekla odlično poznavanje matrenjeg jezika. Toliko dobro, da je uskoro počela da radi u redakciji dnevnog lista Magyar Szó i to kao novinar. Naravno, imala je želju da svoje tekstove ilustruje vlastitim fotografijama, ali vrlo autoritativan i očito muškošovinstički nastrojeni Julije Brežan nije joj dozvolio prilaz laboratoriji. “Dok sam ja ovde šef, neće žena biti fotoreporter u Magyar Szo-u!” Ana se međutim lako snašla i izradila fotografije u laboratoriji (tada još obližnjeg) Dnevnika, a urednici su
oberučke prihvatili mladu “univerzalnu” koleginicu.

Nakon što se udala za Stevana Lazukića, takođe vrsnog fotografa (KMFSJ) te rodila ćerku Katarinu koja je kasnije – gle čuda – i sama postala fotograf i fotoreporter, morala je da “smanji tempo” te je prešla u redakciju omladinskog lista Ifjúság za lektora, koristeći ono znanje pokupljeno na fakultetu. I pri tome redovno koristeći šnajdersko znanje, šijući skoro svu odeću za sebe i Kaću. Lako im je bilo: bile su potpuno istog stasa, a Ana u sledećih nekoliko decenija mladolika tako da su se mama i ćerka teško mogle razlikovati već i sa 20-30 metara…

Posle nekoliko godina tadašnji glavni urednik Zoltan Kalapiš pozvao je Anu Lazukić da se vrati, i to na radno mesto fotoreportera. Takva se ponuda ne odbija: ostala je tamo sve do penzionisanja, gotovo trideset godina.

U međuvremenu se borila sa gomilom društvenih predrasuda – počev od onih: sigurno joj Steva izrađuje slike (meni lično reče neko od kolega u Beogradu, jedva sam ga razuverio, samo da nije obrnuto…), pa do toga da fotoreporterski posao nije za žene (Brežanova teorija koja je važila širom zemlje). Zaista, da li je uopšte bilo početkom-sredinom šezdesetih žena-fotoreportera u nekom od dnevnih listova? Govorila je: ja nisam žena-fotoreporter, ja sam FOTOREPORTER. I tačka. Ako ideš u krdo vukova, moraš i sam da budeš vuk: uvek je bila u pantalonama, ni na slici, ni
uživo nisam je video u suknji ili haljini. Dugo je odbijala da učestvuje na izložbi “Žene snimaju”, smatrajući to degradirajućim, kao da pozivaju “drugu postavu” nekog tima.

Radeći vredno i marljivo, registrujući sve značajne trenutke života, učestvovala je na brojnim izložbama u zemlji ali u na daljim destinacijama, što tada nije bilo ni blizu tako lako kao danas, u eri savremenih telekomunikacija: Sofija, Tokio, Montevideo…

Njen rad krunisan je nagradom “Zlatno oko” 1986. te lepom fotomonografijom “FOTO: ANA LAZUKIĆ” 2014. u izdanju Forum-a i Foto, kino i video saveza Vojvodine, sa oko 170 fotografija i mnogo vrednih tekstova.

Anu Lazukić savladao je opaki virus, preminula je 29. juna u 83. godini života. Biće sahranjena u najužem krugu porodice na novom groblju u Petrovaradinu,1. jula 2020.

Neka joj je večna slava i mir!

tekst napisao Geza Lennert
autor fotografije Rajko Karišić

Show More
Back to top button
Close
Close