ШТА ЈЕ ОВО?
Драган М. Бабовић, КМФ
Бубашваба Кок Роуч, била је последњи доживотни почасни председник Академије наука реда бубашваба, основане пре педесет милиона година. Била је потомак старе научничке породице, чији је далеки предак био заслужан за проналазак вакцине која је омогућавала њеној врсти да буде имуна на снажне нуклеарне ударе. Родила се на подручју Београда пре четири године, а њена породица је на истој географској ширини и висини, када су ту још биле шуме, живела више хиљада година. Обитавала је у једној тамној пукотини у зиду стана у поткровљу четвороспратне зграде. Добро се сећа када је стара госпођа, која јој није била нимало наклоњена и симпатична, продала стан једном младићу, фотографу, који јој је, ни сама не зна зашто, одмах прирасао за срце. Ваљда зато што је никада за тих годину дана, колико је ту становао, није приметио. Нови власник је волео да у глуво доба ноћи устане, упали светло у кухињи, отвори фрижидер и нешто стави у уста. Неки пут би фотапаратом сликао те своје кремпите. Кок би у то време најчешће престрављена била затечена на сред просторије, али младићу, изгледа, никада није сметала.
Кок Роуч је као искусан научник маштала да успостави везу са човеком. Да му се обрати, да му пренесе научна достигнућа до којих су дошле бубашвабе у свом развоју, да размене мишљења, искуства и ставове. Можда би планета Земља од тога могла имати користи за обе врсте. Људи су настали пре триипомилиона а бубавшвабе пре више од 300 милиона година. Настанак људи је уредно забележен у сећању бубашваба и од тада читави тимови пажљиво прате развој човека и сва његова достигнућа. Нико у историји Земље није тако брзо напредовао и начинио такве захвате у самој природи као човек. Неки његови подухвати били су добри, али од многих је претила опасност уништења целе планете, као што су нуклеарне бомбе, против којих су бубашвабе, срећом, одмах развиле успешну вакцину. Можда човек није добро видео или је видео погрешно кроз своја два сочива. Ко зна којим би путем текла историја човечанства да је човек, као бубашваба на оба ока имао по двадесетхиљада сочива. Можда би му свет који га окружује био јаснији?
Човек је, за разлику од осталих представника живота на планети, био осионо, уображено створење, које је себе сматрало вишим бићем. Он је, за разлику од свих других, успео да победи силу земљине теже и да се отисне ван граница планете у потрази за другим интелигентним бићима, држећи погрешно да врсте које постоје на Земљи нису интелигентне. Због своје уображености цело човечанство је било у заблуди да интелигентан живот постоји само ван граница Земље. Човек је потцењивао друга бића на Земљи, одбацујући сваку могућност да у њима има и трунке ума. Само човек није примећивао да све живо на овој планети од вируса и бактерија до најсложенијих организама има и интелигенцију. Као да је био тако конструисан да то и не може схватити. Његов успон и напредак, је можда, чак, био последица управо те заблуде. Човек је маштао о комуникацији са другим интелигентним створењима, а није успео да разговара ни са једним бићем на самој планети Земљи, па ни са кућним љубимцима који су му били најближи и најдражи.
Ипак, Кок Роуч је била задивљена оним што је човек постигао. Одувек је желелела да се приближи људима и да им каже колико им се диви. Али, будући да је знала да бубашвабе, као врста, на људе делују застрашујуће, ружно и одвратно, она је у себи, као и свака бубашваба, изградила инстинкт бежања чим се упали светло. Цео свет бубашваба вешто се крио од људи и тако преживео толико дуго, јер је знао да ће човечанство једнога дана нестати исто тако као што се и појавило.
Ипак се увек мислило да ће једнога дана доћи тренутак када ће се родити човек који је тако племенит да ће издржати бар неколио минута а да не убије бубашвабу чим је угледа на зиду или поду свог стана. Кок Роуч била је уверена да је, напокон, такав човек рођен и да је то онај млади фотограф који се доселио у њен стан. Сви огледи су показали и доказали да он не обраћа пажњу на бубашвабе и да му оне не сметају. Зато је решила да му се обрати. Замислила је да му у знак добре воље да на поклон – тајну вакцине која штити од радијације.
Првом приликом када је младић устао у току ноћи и сео за сто у кухињи да се ослади кремпитом из фрижидера, Кок Роуч који је стајао на само два метра од ње на поду, крену ка њему. Младићу, који је заборавио да понесе наочаре из спаваће собе, се учини да се нешто црно креће по белим плочицама. Он погледа у правцу црне мрље, за коју није могао разазнати шта је, и учини му се да би то могла бити једино бубашваба, то одвратно биће кога се највише бојао на свету. Он се саже да види мало боље, а Кок Роуч се обрадова, јер јој се учинило као да је младић разумео њене најгласније повике да му, у тренутку овог историјског сусрета у име мира и пријатељства између две врсте, доноси на поклон вакцину против радиоактивности. Кад се младић довољно приближио и уверио да је то бубашваба, он поскочи од страха а онда снажним замахом ноге у делићу секунде згњечи црно чудовиште. Од последњег доживотног почасног председника Академије наука реда бубашваба остала је само жута мрља прошарана деловима некадашњих црних крила која су се пресијавала на светлости сијалице.
Човеку се та лепљива мрља са црним острвцима учини занимљивом апстракцијом, те он стави наочаре, узе свој дигитални фотоапарат и направи снимак који ће поделити са пријатељима преко интернета на друштвеним мрежама. Притом ће их заголицати питањем – Шта је ово?
