МАРИО ЛЕОНЕ БРАЛИЋ

Драган Бабовић, КМФ

Већ на почетку свог фотографског пута, дугог преко четрдесет година, Марио Леоне Бралић, коме је Леоне саставни део имена, а не надимак, доживљава славу, коју ретко ко постигне за цео живот, а која и данас траје. Прочуо се као модни фотограф. Без његових фотографија објављених у најрепрезентативнијим и најскупљим каталозима и модним ревијама, модни предмети тада чувених креатора, као што су били Мирјана Марић и Горица Попеску и великих модних кућа као што су биле Југоекспорт, Свиланит, Бети Метлика, Woolmark, Мода – Велико Градиште, Астибо, Yumko, Мона, и друге, не би се тако успешно продавали. А у то време такмаци су му били старији фотографи који су већ заузели јаке позиције, као нпр. Мића Николић, Белмондо, и др.

Било је то време великих каријера у области моде, позоришта, филма, али и фотографије. Ко није сањао да фотографише једну Љиљану Тицу, Иванку Двојаковић, Вању Говорко, Миму Ражњатовић, Ирену Мишовић, Весну Ристић, Светлану Јовановић-Цецу, Биљану Пелевић, Александру Гузину, Александру Косановић, Јасну Укић, или Ану Софреновић, Марију Тасовац и Ољу Ивањицки?

Фотографије које су пуниле насловне странице штампаних медија и од њих чиниле звезде, биле су у великом делу заслуга онда младог Марија Бралића.

И док је његова професионална каријера ишла сигурном узлазном путањом, Марио је, неоптерећен задатим темама које су диктирали посао и захтевни поручиоци, налазио времена да слика и за своју душу. Чинио је то годинама, а мали део тога сажео је у велику књигу фотографија под називом “Моје сенке”, коју је управо издао на преласку из 2015. у 2016. годину. У њој су аналогне фотографије које шира публика није имала прилике да види.

“Цео мој живот трагам за светлошћу. Проналазио сам је и покушавао да је сачувам, али оно што ме је водило ка тој светлости су биле моје скривене сенке”, каже аутор.

Књига која је пред нама оставља јак утисак, не само због квалитетних фотографија које нам откривају посебан осећај за лепо овог аутора, већ и због високог нивоа штампе црнобелих фотографија, снимљених на филму у последње четири деценије.

У њој доминирају женски актови фото модела, манекенки и глумица, снимљених у природном окружењу или студију, и сa неколико мушких фигура. Другу целину чине портрети ауторових пријатеља писаца, песника, сликара, глумица и манекенки, а трећу лирски морски пејзажи и детаљи цветова. Цео опус представљен у књизи посвећен је љубави као основној теми која заокупља цео живот и рад овог уметника. Све фотографије карактерише снажна унутрашња експресивност. Марио Бралић овим фотографијама просветљава публици своју “сенку” представљајући се на почетку као тучак (мушко начело), да би се на крају књиге претворио у усамљени бор, који симболише самоћу чина стваралаштва и самог ствараоца. Кишне капи које орошавају латице руже (женски принцип) са почетка књиге, фотографија којом велича љубав према животној сапутници истог имена, на крају ће се претворити у слику запенушаних морских таласа у које сања да пресели своју вечност.

“Ружици. Посвећено мојој судбини којој сам се предао и ток времена живота следио. Себе и своју љубав поклањао покушавајући да поделим са њом своје снове”, каже Бралић.

Рођени Земунац, одрстао на београдској калдрми (чију фотографију ставља поред фотографије трудне жене, као симбола материнства), Марио Леоне Бралић је пореклом Медитеранац, човек – стена о коју се ломе зраци најјачег сунца и таласи најбурнијег мора.

Као гледалац који има пред собом књигу пуну фотографија магичне привлачности, уживам у тумачењу његових “сенки”. Фотографија којом отвара књигу приказује усамљену једрилицу која плови безграничним морем, а изнад се надвио црни облак који сакрива залазеће сунце. Књигу затвара аутопортретом који крије симболику црне Африке којој је дао знатан део свог живота, а над којом ће се, сигуран сам, док год је жив, надвијати његова људски дуга и широка покровитељска сенка.

“Ово није албум мојих фотографија већ симбола мог животног пута. Посвећено мојим савременицима, сапутницима. У част и на сећање онима са којима сам размењивао део животне чаролије,” речи су којима Марио Леоне Бралић завршава своју књигу.

“Моје сенке” је књига која ће, убеђен сам, у сваком погледу обогатити библиотеку фотографима и љубитељима фотографије. Иако професионалац од самих почетака свог рада, Марио Леоне Бралић никада није правио разлику између фотографа професионалца и аматера, већ се трудио да са другима несебично размењује своје знање и искуство. Полувековним деловањем, а и овом књигом, Марио Леоне Бралић дао је велики допринос развоју и препознатљивости српске фотографије.