ВОДА И ОДРАЗИ


Назив изложбе „Вода и одрази“ фотографкиње Тијане Лубуре враћа нас у мислима у давне корене човековог
схватања и поимања слике, када је човек свој лик први пут угледао као одраз (рефлексију) у води. Та самоспознаја
сопственог лика у води је била један од начина праћења промена, све до савременог доба, када је пронађена фотографија,
као веран начин бележења човековог лика и догађаја и трајног чувања за будућност. Данашњи тренутак је са појавом
интернета донео време социјалног самоодраза човека, у рефлексији друштвених мрежа, мереног лајковима, као
репрезентом осветљености друштвених мрежа.
Независно од тога, остало је посматрање и фотографско бележење човека и његовог одраза, као један облик
фотографског суочавања са самим собом, покушавајући да се при томе задржи објективност посматрача са стране. Такав
однос имамо и на фотографијама Тијане Лубуре. Избором она бира не само објекат сам по себи рефлективан, већ се
рефлексија одражава кроз око фотографа до тренутка одлуке за притискање окидача фотоапарата. Главни композициони
метод на овим фотографијама је симетрија. Знајући то, Тијана проналази доње углове снимања, да би ту симетрију појачала
и учинила занимљивијом. Она гради композицију и по хоризонтали реалног објекта, а не само по вертикали кроз
симетрију. Фотографије у овој првој целини дуалне изложбе, имају непосредност уличног дешавања свакодневне животне
приче. Међутим, то није класична улична фотографија, због доминантног рефлекса као ликовног елемента који диктира
форму фотографије. Боја доприноси већој живости одраза, већој дубини слике, и бољој повезаности горњег и доњег дела
фотографије. Облици на којима је забележен одраз су разноврсни, од равне површине воде, сфере, параболичног огледала
изобличене перспективе, до изломљених стаклених површина прозора.
Вода, као други део дуалне поставке, долази логично, повезано са првим, као праоблик материје на којој је уочен
рефлекс први пут. Она је на већини фотографија у првом делу мирна у улози огледала, док се у другом делу појављује као
материја, вискозна, покретна, динамична, неопходна, као потреба за живот, али и као елемент естетике урбаног простора.
Представљена као средина по којој се плови, живи, дочарава бесконачност простора, натерана на покрет кроз млазнице
фонтана, она поприма облике линија које фотографкиња на појединим фотографијама смешта у дијагонале по кадру.
Додаје брзину дечијој радозналој игри и благом страху у додиру са млазом, приказаном на дечијим лицима. И на овим
фотографијама је присутан градски живот у тренуцима опуштеног одмора и уживања. Фотографије су црно-беле, јер такав
тон најбоље одговара самој води као материји у покрету, и динамици догађаја, на изабраним фотографијама Тијане
Лубуре.
Ова изложба има у неким аспектима фотографисаног мотива форму концепта, у коме се изабрани објекат – вода,
појављује као ликовни елемент – одраз, у једном делу изложбе, а са друге стране као ликовни објекат – структура, у другом
делу изложбе, и тако повезује два наизглед разнородна дела у заједничку целину.
Милован Улићевић

Show More
Back to top button
Close
Close