Бранибор Дебељковић – ЛИЦА

BRANIBOR DEBELJKOVIĆ, LICA
Galerija Artget, Trg republike 5/I
1 – 29. avgust 2019.

Majstor fotografije, nosilac titula EFIAP (Ekselencija Međunarodnog saveza fotografske umetnosti, franc. Excellence Fédération Internationale de l’Art Photographique), umetnik sa više od dvesta samostalnih i kolektivnih izložbi, profesor na FDU od 1976. do 1983, istoričar i teoretičar fotografije sa više od stotinu članaka  – Branibor Debeljković (Priština, 15. april 1916  ̶  Montreal, 13. jul 2003) je zauzeo mesto vodeće ličnosti u srpskoj fotografiji druge polovine XX veka.
Brojka od više hiljada fotografskih dela najubedljivije svedoči o kakvom je pregnuću reč. Ovaj impresivan podatak, uobičajeno, uzrokuje poteškoće u odabiru fotografija za izložbu, međutim, u ovom slučaju, nije ih bilo, jer je prof. Debeljković sam načinio izbor fotografija, tematski se nedvosmisleno opredelivši za portret i to portret koji je u njegovom opusu nastajao više od pedeset godina.

Nažalost, prof. Debeljković nije dočekao i da postavi svoju poslednju izložbu, ali nam je ostavio koncipiranu tako da je lako preuzmemo.
Sve izložene fotografije pripadaju kolekciji profesorove unuke Milene Debeljković, koja je pohranjena u Narodnoj biblioteci Srbije, u Fondu celine biblioteke i legati  ̶  Legatu Branibora Debeljkovića.
Izložbu prati obiman katalog sa reprodukcijama svih izloženih portreta koje prati  autorov detaljan opis načina njihovog nastanka (samo nekoliko nema opise) i uvodnik Neke lične refleksije, kao i tekst Dragice Vukadinović Evropa kao bolest.

Reč o autoru i izložbi

Majstor fotografije, nosilac titula EFIAP (Ekselencija Međunarodnog saveza fotografske umetnosti, franc. Excellence Fédération Internationale de l’Art Photographique), umetnik sa više od dvesta samostalnih i kolektivnih izložbi, profesor na FDU od 1976. do 1983, istoričar i teoretičar fotografije sa više od stotinu članaka  – Branibor Debeljković (Priština, 15. april 1916  ̶  Montreal, 13. jul 2003) je zauzeo mesto vodeće ličnosti u srpskoj fotografiji druge polovine XX veka.

Brojka od više hiljada fotografskih dela najubedljivije svedoči o kakvom je pregnuću reč. Ovaj impresivan podatak, uobičajeno, uzrokuje poteškoće u odabiru fotografija za izložbu, međutim, u ovom slučaju, nije ih bilo, jer je prof. Debeljković sam načinio izbor fotografija, tematski se nedvosmisleno opredelivši za portret i to portret koji je u njegovom opusu nastajao više od pedeset godina. Dakle, od ranih radova, preko zrelog doba, do poznih godina – od prvog portreta Mladost, zapravo portreta njegovog druga Egona Frančevića, iz 1938, preko portreta Dada Đurića, možda prvog beogradskog hipika, iz 1950, do Iskušenika iz Hilandara u dotrajaloj rizi, inače diplomiranog ekonomiste, iz 1986. godine. Nažalost, prof. Debeljković nije dočekao i da postavi svoju poslednju izložbu, ali nam je ostavio koncipiranu tako da je lako preuzmemo.

Sve izložene fotografije pripadaju kolekciji profesorove unuke Milene Debeljković, koja je pohranjena u Narodnoj biblioteci Srbije, u Fondu celine biblioteke i legati  ̶  Legatu Branibora Debeljkovića.

Većina izloženih fotografija praćena je detaljnim opisom načina njihovog nastanka (samo nekoliko nema opise), koje je zajedno sa uvodnikom Neke lične refleksije i tekstom Dragice Vukadinović Evropa kao bolest sačuvao profesorov sin inž. Dušan Debeljković. Ove poduže legende treba shvatiti kao da profesor naglas, pred nama, razmišlja i govori nam šta ga je navelo da ih snimi baš tako kako ih je snimio, podsećajući nas da su sličnost i fotogeničnost važni elementi jednog portreta ali ne i bitni, osim možda za one portrete koji treba da se dopadnu.

Prof. Branibor Debeljković je, naime, sve vreme višedecenijske karijere nastojao da brani i odbrani autonomiju fotografskog umeća. Kao na apotekarskoj vagi merio je svaki detalj težeći najčistijem mogućem rezultatu. Tako je svoju fotografiju sačuvao od komercijalnih primesa, ali i od prenaglašenog piktorijalizma čemu su mnogi fotografi težili u želji da im delo bude vrednovano kao umetničko. Branibor Debeljković se za podizanje fotografije na pijedestal umetnosti borio svim raspoloživim fotografskim sredstvima, pa i sredstvima inspirisanim slikarstvom i drugim likovnim disciplinama, što nam najočitije pokazuje portret Prema Rafaelu, iz 1944, modela Micuko kao „replike“ Fornarine. Zato njegovi portreti i danas zrače svežinom, originalnošću i posvećenošću umetničke provenijencije.

Na podršci i pomoći u realizaciji ove izložbe posebno zahvaljujemo porodici Debeljković, Narodnoj biblioteci Srbije, kao i istoričarki umetnosti Dragici Vukadinović.

Milena Marjanović
Umetnički direktor Galerije Artget u 2019. godini

Show More
Back to top button
Close
Close