Породица човека
Поводом изложбе Здравка Симјоновића
Свако ко се нечим бави, неминовно и након одређеног времена, себи постави питање: које су га побуде навеле на све то. Здравка знам годинама, неке ствари заједно смо покренули, и имамо исти суманути порив да другима радимо изложбе и да потом у облику књига сачувамо делове историје наше фотографије. Након поприличне количине година, безброј књига и изложби реализованих другима коначно је решио да нешто уради и за себе.
Нема много оних који ће се сетити да је давне 1955. године у свет кренула изложба под називом “Family of man“ коју је покренуо чувени Едвард Штајхен. Глобални пресек живота и смрти човека данас није ништа мање занимљив, али покреће и једно веома тешко питање: колико нас би у соби, на зиду држало портрет “тамо неког” човека. А оно важно читање фотографија између редова и схватање безбројних апсурда који настају током представљања и накнадног схватања реалности. А највећи од свих апсурда јесте да човечанство не ужива у људскости. Сазнања о човеку упорно покушавамо да заборавимо и тако покрећемо нову тему и питање: шта је уствари фотографска истина? Светло које нас још увек окружује морамо искористити одмах без страха од последица будућности која ће без наше акције бити много сиромашнија.
Пред нама је прича о животу и времену. Време које слободно можемо да изједначимо са фотографијом као да је стало још пре но што је Здравко решио да притисне окидач јер поједине мотиве које је пронашао није могуће поставити у временске одреднице. Што је још занимљивије, његови мотиви изгледају веома једноставно, приступачно и доступно али испод тог маскирног покрова свако може пронаћи мноштво искрених осећања помешаних са још већом количином сазнања.
Здравко се не покорава тренду, не прави компромисе, већ бележи своју верзију наизглед успореног и понекад скоро статичног сеоског амбијента. Поново и само наизглед, све то изгледа лако: одеш, дигнеш фото-апарат и снимиш. Ипак долазак човека с фотоапаратом разбија ритам свакодневнице и тај дан постаје посебан, јер код особа испред објектива изазива несвестан али реалан осећај да ће бити овековечене. А то не би требало да буде забележено, и стари мајстори су то називали испозираним фотографијама – односно утисак је да фотограф није учинио довољно већ је његово величанство Случај умешало прсте.
Здравкове фотографије указују на јасну намеру да сцену коју је затекао покаже и нама, да докаже да је са људима на фотографији успоставио посебан однос поверења, воље и жеље да њихови ликови постану део једне сложене приче о селу и његовим становницима. Ове фотографије имају још једну особину: нису постале део простог фотографског потрошног објекта који настаје на несретним глобалним интернет мрежама где велики “пријатељи” (који се никада нису сусрели) тапшу један другом виртуелна рамена у непрекидној игри сердара и војводе.
Наизглед лежеран став и однос према снимљеној сцени асимптотски се приближава логици живота коју свесно не желимо да прихватимо: чињеници да је све и истовремено ништа није сигурно. Минут раније или касније сцена би била другачија, а нама остаје да читамо фотографије и размишљамо о ономе што је аутор већ дефинисао: да ли је то управо онај одсудни тренутак о којем сви причају и покушавају да га улове. Онај тренутак којег су се некада давно урођеници плашили да ће им украсти душу (данас се на скоро идентичан начин плаше интернета) на овим фотографијама показује нешто сасвим супротно: аутор је у сваком снимку оставио делић себе и што је још важније велико исказано поштовање.
Фотографи имају способност да лепоту пронађу у ономе што свако може да види, али обично занемари. Узбуђење настало заустављањем наизглед једноставног тренутка, који је аутор дефинисао као јединствен, појачано је унутрашњим осећајем да је свемогућа кутија сачувала оно за чиме трагају сви фотографи а једноставно се назива добром фотографијом. Апотеоза живота оличена у лепоти која се открива само фотоапаратом, специфичан угао посматрања и тесни резови стварности. Све то ствара величанствене приказе који се не могу поновити а чине их фрагменти живота, онога што данас посустаје пред глобалном паранојом.
Та свеприсутна психоза нема граница и данас сам сазнао да су у Европи појачане репресивне мере за сваког ко снима и користи фотографије неког ко му за то није дао дозволу. Свет који нас окружује дефинитивно је наопако али и прелепо место. Да није било оних који фотоапаратом, као посебно чаробним медијем исписују хронику живота, многе ствари једноставно не би биле познате. Данас о једној, и то на жалост, размишљамо све чешће а то је шта ће бити после човека који је био један од најважнијих мотива. Алтернатива коју нам нуде изгледа као фантастична бајка али да не заборавимо да у бајкама постоје и чудовишта. Једна од веома поучних је и она о духу из боце а на нама је да поставимо питање ко ће успети духа да превари да се врати у боцу – једном када се отме контроли. Дух има иницијале од само два слова: АИ.
Нама преостаје задовољство што смо имали срећу да стварамо током периода релативне нормалности животне средине, са надом да ће они који долазе након нас доживети барем делић тога. Здравку хвала на томе што је за њих сачувао ове фотографије, као подсетник али и путоказ да материјално богатсво није услов нормалног живота.
Milan Zivkovic
refoto.zivkovic@gmail.com