ЈЕДАН МОТИВ ДВА ВИЂЕЊА

Осврт на изложбу фотографија пејзажа Бранислава Стругара и сликара Никице Раичевића у Галерији “Прогрес” у Београду, септембра 2014. године

Црна Гора је, својим природним лепотама, као лепа жена, одувек привлачила пажњу туриста и уметника из свих крајева света. Изложба “Један мотив две интерпретације” фотографа Бранислава Стругара и сликара Никице Раичевића, одржана почетком септембра у Галерији “Прогрес” у Кнез Михаиловој улици у Београду, је на редак и јединствен начин представила пејзаже Кањона реке Цијевне, дугогодишње надахнуће оба уметника. Изложеним сликама и фотографијама Стругар и Раичевић су приказали изворне особине Црне Горе, као планинске земље, тако близу а тако далеко од моћи освајача и утицаја, земља чистог и искреног јунаштва, још отпорног на све врсте физичког и културног загађења. Симболи које су користили да би исказали и код публике изазвали ова племенита осећања су камен, вода и небо, физички тако срочени од стране самог Творца да собом чине и предмет жеље и препреку да се освоје.

NIKICA-RAICEVIC-foto-Dragan-BABOVIC

Не знајући један за другога, сликар и фотограф су, самостално или као учесници ликовних колонија, годинама у камењару и теснацу реке Цијевне удаљене нешто више од десет километара југоисточно од главног града Црне Горе – Подгорице налазили надахнуће за своја уметничка дела. Када их је сам пејзаж спојио у пријатељство, решили су да убудуће приређују заједничке изложбе. Овај теснац, турски кланац, грчки клисура, а који се, упркос свим наведеним отпорима туђим утицајим данас, ипак, назива енглеским, или чијим већ, називом кањон, је уска дубока долина крашке реке Цијевне која се, пробија кроз планински масив Проклетија вијугајући кроз Ћемовско да би се у Зетском пољу улила у своју већу сестру реку Морачу.

Реч је о типично крашким стенама познатим као Динарски краш. Кањон Цијевне је неупоредиво мањи од Кањона Таре, који је други по величини у свету, одмах иза америчког Гранд Кањона, и највећи у Европи, али има све одлике динарских каменитих теснаца. У сваком случају, сликар је као рођени Подгоричанин, како сам каже, своје детињство провео у тој удолини оивиченој високим планинским обалама, а Бранислав Стругар је крстарећи Црном Гором преко и попреко у овом делу нашао мотиве за своје фотографије и књиге којима ће самој Црној Гори оставити вредне записе који имају непроцењиву историјску и културну вредност.

B. Strugar: Od iskona

Имајући у виду снагу њиховог професионализма и уважавање специфичности различитих медија у којима раде, може се наћи доста додирних тачака између двојице аутора: у полазном мотиву, у драми природе, у преобликовању, интуицији, ликовним промишљањима, истицању битног и личног… Монументална, моћна, неочекивана природа Цијевне за њих је врт праелемената који нуди широк регистар стања и појава: величанственост, моћ, страх, тутњаву, суровост, ехо, тишину, љепоту, медитацију… – записао је у каталогу изложбе академик проф. Драган Караџић.

Заједничка изложба у Галерији “Прогрес” у Београду конципирана је на идеји поређења виђења истог мотива од стране два уметника која се изражавају различитим средствима, сликањем и фотографисањем. И сада када се као гледаоци нађемо пред њиховим делима великог формата у истој галерији природно је да их упоређујемо и да меримо колико је ко успео да дочара не само лепоту и снагу истог мотива, већ и његову суштину. Нема универзалног мерила, осим оног осетљивог таса на ваги нашег сопственог бића које у уметности налази храну за своју душу, иако увек има оних добростојећих чија је душа на великој дијети. Осим широко постављеног мотива – кањона реке, а не његовог одређеног дела, на пример исте стене, водопада и сл. између два аутора нема никакве сличности, већ саме разлике, чиме изложба превазилази пуку могућност огледа на исту тему. Видећемо да Раичевић даје предност стенама, а Стругар снази воде.

N.Raičević: Jutro u kanjonu II

Оно што ми одмах упада у очи је разлика у основном углу гледања на теснац. Док Раичевић гледа увек право, дотле Стругар мења углове снимања. Док величину и снагу црногорских стена које стреме огормним висинама Раичевић гради на ниско постављеном хоризонту саме реке која долази из дубине и коју у замишљеној перспективи заклањају безбројни слојеви усправних стена, дотле се поглед Стругара пење од воде као небу. Док на сликама Раичевића неба готово да нема, или га има тек у назнакама у виду неког малог парчета, дотле се небо на већини фотографија Бранислава Стругара намеће као мерило које показује стремљење стрмих обала реке.

Раичевић је директан, неустрашив, он пише историју од дна према врху слажући своје плочасте громаде стена, док Сртугар приказује путању светлости кроз окомите препреке. Раичевић кроз нагомилане детаље у којима је светлост распоређена тако да се све види, гради причу о сили, јунаштву, моћи и слободи, кроз сучељавање стеновитих облика. За њега је центар пажње увек негде у средини где се високо стење састављено од камених громада ређа тако да само поглед маште води ка дубини кањона. За Стругара су главно средство изражавања борба светлости и сенке, у којима велику улогу има црнило унутрашњости теснаца које се светлошћу постепено гради и уздиже до светлог неба. Он у центар пажње увек ставља један мотив, нпр. чворновату стену која вири из дубине, или дрво које вири из водопада, али највећи део његове приче чини оквир, околина, која својим обликом као хармонија прати мелодију главне представе. Дижући камеру често горе да би приказао колико је кланац заправо висок и узак, он добија “језера” неба оивичена стенама које у контрасветлу крију замишљене људске ликове који неизбежно асоцирају, негде на црногорске јунаке из прошлости, а негде на нежне љубавне парове. Он и у ноћи пуног месеца, кога је чекао данима, успева да открије нестварно плаве дубине реке.

Fotografija: B. Strugar

Раичевићеви пејзажи су део његове маште. Данас ће то много назвати имагинарним пејзажима, замишљеним крајолицима који извиру из сећања и креативног бића аутора. И заиста, Никица Раичевић ће ми на питање, да ли је реч о реалним пејзажима теснаца или његовој уметничкој надградњи, обајснити да су то пејзажи настали из његове маште која црпи своју снагу из сећања на детињство проведено у тим пределима. О његовом и Стругаревом приступу Раичевић ће за Подгоричку “Побједу” рећи:

– Бранислав фотографише директно, а ја оно што је у мојој визији остало на путу од обале Цијевне до мог атељеа. Ако се у међувремену нешто изгубило, онда за мене није било ликовно интересантно, а оно што је остало приказао сам на својим платнима, на свој начин – казао је Раичевић.

У том свом науму, Раичевић гради један романтизиран, идеализован, естетизован пејзаж, који својом лепотом надмашује реално стање на терену. Он вешто додаје хармониске и мелодијске склопове те својим широким диригентским бравурама кроз крешендо доводи стеновити пејзаж до врхунца. Његова Цијевна поприма грандиозност америчког Гранд Кањона, са којим има много сличности.

Стругареве фотографије приказују реалност. И док би већина фотографа пејзаж снимала водоравно, он га намерно на многим фотографијама приказује усправно, јер само тако може добити све планове од речног тока до врхова високих стеновитих обала. Тиме постиже свој циљ не само да истакне висину стрмог стења, већ да тиме изваја занимљиву композицију.

Када упоредимо оно што стоји на располагању једном сликару с једне и фотографу с друге стране, видећемо да сликар који се користи реализмом у свом приказу може имагинацију и фантастику представити као да је у питању релност. Он ће увеличати, оснажити све особине предела и дати му много већу моћ него што се у реалности може доживети. Фотограф је ограничен техником коју поседује, пре свега објективом који хвата одређену ширину и висину. Док сликар који поседује вештину реалног сликања може комбиновати величине стена, њихов положај и ређати их тако да створи утисак драматике, динамичног сучељавања или пак мирноће, дотле фотограф на датом терену само може бирати конкретан мотив и угао снимања. У том смислу су средства изражавања фотографа у односу на сликара ограниченија, јер се сликар ослања на много савршенију справу од фотоапарата, а то је мозак. Исто тако, сликарство се не заснива на документарности као фотографија, већ на моћи изражавања сопствене маште.

N.Raičević: Jutro u kanjonu II

Оно што карактерише оба уметника је ослањање на визуелне елементе саме природе без присуства човека. Човек као тема представља мотив над мотивима не само у сликарству већ и у фотографији. Утолико је задатак ових уметника био тежи, јер се сва поређења величина и грандиозности планинских масива који окружују уско речно корито, постижу без мале или велике људске фигуре као мерила. Ипак, иако на уљаним пејзажима Никице Раичевића и фотографијама Бранислава Стругара нема људи, њихово присуство се осећа. То је присуство духа самих аутора. И један и други својим делима су пренели љубав према црногосрком пејзажу, љубав коју не могу осетити смо они који је иначе немају довољно ни за друге ствари, а реч је о односу према праелементу, који је поменуо професор Караџић.

Из реалних представа Стругаревих пејзажа у психолошки простор разлеже се визуелна музика у којој само небо игра јуначке плесове. Он је овом изложбом надоградио свој велики опус посвећен Црној Гори и њеним природним лепотама чији је највећи промотер у последњих четрдесет година, пре свега у целом свету познатим фото монографијама посвећеним Црној Гори.

Расни и страсни пејзажисти, Бранислав Стругар и Никица Раичевић, заљубљеници у Црну Гору и њене лепоте, су овом заједничком изложбом омогућили Београђанима и странцима који у великом броју опседају главни град Србије, да приближе и прикажу чари кањона реке Цијевне које ће се памтити. Посветивши црногорском масиву цео свој живот ови аутори су заслужили значајно место у историји сликарства и фотографије.

Драган Бабовић

Београд, септембра 2014.
Show More
Back to top button