БЛАГО

Сећам се као јуче, наш колега фотограф умро је изненада на сред улице негде око три по подне. Био је на свим телевизијским вестима. Случајна пролазница је изјавила пред камерама да је присуствовала том тренутку, да се није мучио, да се скљокао, али је његов пад био готово спор јер га је придржало једно дебело дрво. Код себе је имао велики, изгледа професионални фотоапарат који се није разбио, јер га је чврсто држао са обе руке у крилу, као да је предосећао близину смрти.

Полиција је све личне ствари, укључујући и фотоапарат предала његовој супрузи. Она није знала шта ће са њим. Тај црни предмет био је чест повод за њихове свађе. Заправо, откад се он посветио фотографисању, а било је то последњих седам година, тај апарат је осећала као своју конкуренцију. Он је увек имао више времена за њега него за њу. Дружење са њим настављало се дружењем са другим фотографима и то није имало краја. Знала је да је био веома цењен, али да није носио неке титуле. Зато је позвала његовог најбољег колегу фотографа и поклонила му апарат.

– Он је био веома, веома добар фотограф. Припремао се да постане кандидат мајстора фотографије и мене је у последње време молио да му изаберем слике којима би конкурисао за то звање. Сада осећам кривицу што му нисам посветио више времена, јер због посла не могу ни своје радове да прегледам, изаберем и обрадим, правдао се колега њеног покојног мужа.

Када је касније на свом рачунару видео шта је овај све снимио у само једном дану, свом последњем дану, није могао да верује. Па њему није био потребан никакав посебан избор фотографија да би са њима конкурисао за неку вишу титулу. Само те фотографије сачињене тог дана, њих педесетак, биле су довољан доказ о каквом се мајстору и уметнику ради. Али сада такво признање више нико није могао да му саопшти нити преда. Нико сада више за то није ни надлежан. Не постоји служба или неки човек који би за њега сада то урадио. Отишао је на онај свет са убеђењем које је сам изградио у себи и према себи.

Након четрдесет дана од смрти, наш колега коме је покојникова супруга поклонила фотоапарат, направио је 40 његових фотографија снимљених тог судњег дана и однео их удовици. Супруга је била дирнута поклоном, јер је можда први пут у животу видела дело свог супруга. Када је схватила какав је уметник живео ту поред ње, она је тихим гласом као за себе прозборила само једну реч: Благо

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)

Драган Бабовић