Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI JEDNA DEVOJKA PROTRČAVA KROZ SCENU NA KOJOJ DRUGI AKTERI RADE DRUGE STVARI. DVA PARA SE ŠETAJU DRŽEĆI SE ZA RUKE. DVE ODRASLE ŽENE SE MIMOILAZE, A JOŠ JEDNA DEVOJČICA TRČI ALI U DRUGOM PRAVCU. U PRVOM PLANU VIDE SE MALE STENE U PLITKOJ VODI KOJE IZGLEDAJU VELIKO I MOĆNO, A U POZADINI VELIKA BRDA KOJA U ODNOSU NA STENE I LJUDE DELUJU NEŽNO.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI DVA ČOVEKA SE MIMOILAZE TAKO DA SVAKO IDE NA SVOJU STRANU OBUZET SOPSTVENIM MISLIMA, DOK SE U POZADINI DRUGI BEZBRIŽNO BRČKAJU U VODI.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI JEDNA ŽENA KOMANDUJE SVOJIM RODJACIMA KOJI TE KOMANDE SLUŠAJU, PA VLADA PRAVA DISCIPLINA.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI JEDAN ČOVEK TRČKARA SAM PO PLITKOJ VODI U SUPROTNOM SMERU OD DVA BRAČNA PARA. ZA RAZLIKU OD PAROVA SA VEĆ NARUŠENOM LINIJOM, MUŠKARAC JE U PUNOJ FORMI.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI OTAC DAJE VAŽNU LEKCIJU SVOM SINU, DOK SE U POZADINI DRUGI BEZBRIŽNO BRČKAJU U VODI.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI JEDNA DEVOJČICA SLOBODNO TRČI NA SVOJ SPECIFIČAN NAČIN PUNA RADOSTI, A IPAK NEKAKO OPREZNO.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI U DRUGOM PLANU MAJKA JURI SVOJE TROJE DECE U PRAVILNOM RAZMAKU, DOK STARIJI SIN U PRVOM PLANU S MREŽOM U RUCI TRAGA ZA SVOJIM PRVIM ULOVOM. UGLEDAVŠI OVU BEZBRIŽNU SCENU NA OTVORENOJ SCENI BOKOKOTORSKOG TEATRA POMISLIO SAM DA JE ŽIVOT BAŠ LEP.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI DVE SESTRE I BRAT TRČE U PRAVILNOM RAZMAKU. ONI SE JURE, SMEJU I BEŽE JEDNI OD DRUGIH UŽIVAJUĆI U BEZBRIŽNOM DETINJSTVU.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI ČOVEK SA ŠTAPOM ZA PECANJE IDE U RIBOLOV PO VEĆ POZNATOJ I UHODANOJ VODENOJ STAZI, DOK GA IZ POZADINE DISKRETNO PRATI JEDAN POGLED.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
Fotografija je snimljena u julu 2007. godine u Igalu, Herceg Novi, rano ujutru, kada se velika grupa neplivača šetala po plitkoj vodi. Ljudi bez odeće, samo u kupaćim kostimima, govore samo pokretima svojih tela. NA OVOJ SLICI VIDIMO ČOVEKA, KOJI RASTEREĆEN BEZ ODEĆE IPAK NA RAMENIMA NOSI TEŽAK TERET SVOJIH PROBLEMA KOJI GA MUČE KAO NEVIDLJIVI TERET.
Volim da slikam anonimne ljudske siluete u otvorenom prostoru, jer one govore univerzalnim jezikom i pričaju interesantne priče. Univerzalni govor ljudi nije njihov jezik, već pokreti njehovih tela, koja se slično igračima na sceni teatra, kreću spontano u autentičnom prostoru. Siluete bez lica koje bi ih personalizovalo, ocrtavaju sličnost koja postoji izmedju svih ljudi na planeti. Gledajući figure drugih, mi prepoznajemo, zapravo sami sebe. Svaka figura radi nešto drugo, isijava svoj poseban karakter, jer se nalazi na svom posebnom putu sudbine, iako se pogrešno čini da je na istoj sceni ona za sve ista. Zadatak fotografa je da u govoru tela ulovi priču.
